Паралели

Док сам похађао Московску богословску средњу школу, често сам посећивао једну старицу, монахињу Нину, која је живела у Сергијевом Посаду у близини Свето-Тројицке Сергијеве Лавре. Имала је већ преко 80 година патила је од многих болести, ноге су јој биле у чиревима, тако да мати Нина скоро да није могла да хода. Због бола и усамљеног живота понекад су је савладавали роптање, сумње и бриге. Али кад се исповедала и причешћивала Светим Тајнама – а причешћивала се код куће – истог тренутка би се дешавала задивљујућа промена

Тако се Свети Григорије врати опет из пустиње у Назианз. Отац његов Григорије, већ изнемогли старац, жељаше да син његов Григорије још за живота његова заузме епископски престо у Назианзу. И мољаше, и преклињаше, па чак и заклињаше сина да пристане на то. Али он, повињујући се заповести очевој, водио је све црквенепослове, но нипошто није хтео да заузме епископски престо. 

There was also the most miraculous old man Danilo,

his liturgy lasted up to four hours because he couldn't shout out of affection.

The tears he shed were wet soil under his feet..

Бројне студије показале су да понављање молитве и медитација могу да смање психолошки стрес, повишени крвни притисак, успоре ритам срчаних откуцаја и дисања, као и појачају имунитет, односно обрамбене снаге организма.
Религија и медицина су повезане на начин који није могуће сасвим објаснити и размрсити.

А подвиг светог Павла Тебејског био је само у једном: у борби против греха у сопственој души. А ипак је то постало одлучујуће не само за њега, него за све хришћанско монаштво, за целу Цркву.

Молитва праведника може много

Дочеци, пуцање, дивљање, пијанчење…

Па која је, онда, разлика између „међународне“, секуларне, и „српске“, „православне“ Нове године? (На страну то што Јулије Цезар, по коме је јулијански календар настао или бар добио име, није био Србин).

Дакле, ова („српска“) је само копија оне („међународне“), а своди се на исто – идололатрија.

Покајање са сузама многе је грешнике духовно препородило и уздигло у светитељске висине. Међу светитељима које Црква прославља има и таквих, и то у приличном броју, који су један део живота у гресима провели, неки од њих били су пали до дна зла, али су се покајали, променили начин живота и, уз помоћ благодати Божје, уздигли се у светитељске висине.

Били су то наши невидљиви молитвеници, наги за наше очи, али одевени у светлосну, нетварну благодат нашега Бога. Својим молитвама они држе цео свет. Ови тајанствени Старци, који доживљавају молитву као пламен у срцу, својим кристално чистим гласовима непрестано поју химне Љубљеном Богу,

Људима који су далеко од црквеног живота није лако објаснити шта је то грех. Црквено учење о греху они усвајају као систем неразумних ограничења или чисто ритуалних табуа, који ограничавају слободу људског деловања. Говоре: „С црквене тачке гледишта то се не сме радити. А шта је у томе лоше? Само то што тај чин крши древне црквене забране, зар не?“ Не, није тако. А зашто није?

Страх не може зауставити смрт, бол и патњу.
Али је одличан у заустављању живота, и остваривања.
И зато можда ни не постоји важнија ствар коју треба научити и развити у себи…
Од Храбрости,

Дешава се нешто чудно, данас су лаици
постали нови самозвани духовници
јер им нису довољно добри свештеници,
па би да поучавају у свакој прилици!

 Почетком четрнаестог века дошао је на Балкан са Синајске Горе преподобни отац наш Григорије Синаит.[43] Настанивши се у Светој Гори Атонској, у скиту званом Магула, наспрам Филотејевог манастира, он ту стече доста ученика међу монасима жељним исихастичког живота, то јест молитвено тиховатељског (или ћутљивог) живота по Богу и ради Бога. Одатле је преподобни Григорије прешао са групом својих ученика у пусто и неприступачно место звано Хрентели између данашњих манастира Симонопетре и Светог Павла.

И напослетку се сетио да је, пре извесног времена, у граду Коници срео једну велику грешницу и да ју је осудио у души. Његова душа ју је, на кратко, одбацила! У тренуцима осуђивања није имао хришћанске љубави нити самилости према њој!
Потом је помисао осуђивања ишчезла из његове душе и он је сасвим заборавио на тај догађај.

     Један свештеник је са посебном пажњом за време Божанствене Литургије помињао упокојене, тако да уколико му је неко давао списак за помињање, он је та имена записивао у свој поменик и не говорећи то ономе ко је донео списак, помињао их је читав живот. Поштујући такво правило он је добио поменик са

Била је зора, и средишња црква у Кавсокаливији још увек је била закључана. У једном углу припрате, монах Никита је чекао да зазвоне звона и да се отвори црква. После њега у припрату ступи стари монах Димас, некадашњи руски официр, коме је било око деведесет година; био је то велики подвижник и тајни светитељ. Пошто не виде никога, старац помисли да је сам, те поче да прави велике метаније и да се моли пред затвореним дверима наоса.