Паралели

Како много несрећа и туга сустиже сваког ко није спознао свој дар од Бога и самовољно иде путем који му се свиђа! А за оне који су правилно схватили и усрдно чувају дар благодати који им је дат од Бога, врло је важно да чине дело угодно Богу с великом марљивошћу и усрдношћу.

Једног дивног јутра анђео је летео по природи и објашњавао свима како да што боље ураде свој, од Бога им дати, посао.
Мека вода је имала задатак да пробуши тврд камен, лагани ветар да растера тешке црне облаке, птичица да прелети океан…
– А шта ја да радим? – упитала је једна мајушна семенка.

·У систему који инсистира на безбожничким учењима и брисању граница између добра и зла, морала и неморала, благослова и проклетства - немогуће је избећи трагедију и ругање ђавола нашој слабости.
Друштво које затвара очи за туђе сузе, кад-тад туђу бол плати сопственим сузама...

Човек је разапето биће, разапето измећу две стварности, измећу две силе: Добра и зла, (овде не мислим да зло постоји онтолошки, али оно у односу према човеку неоспорно постоји као једна реалност која утиче на њега), разапето измећу вечнога Бога и бесмртнога ћавола. Та распетост човека лежи у самој његовој природи као психофизичког бића, коме један део (душа). Стално тежи ономе што је њој слично, тежи своме духовном Извору, а други део (тело, материја) тежи ономе што је њему слично.

Истина, и мицали смо се: презирање свога и својих све је више расло, особито када смо Европу почели озбиљније разумевати. У Европи нас нису збуњивале раздеобе међу народностима, и оштро оцртани типови народних карактера. Јер смо ми баш и почели са отвореним „одбацивањем свега супротнога“, и примили смо свечовечански тип „Европљанина“ – то јест, од самог почетка смо запазили оно опште што све њих везује – и то је врло значајно.

Икона Божией Матери, прославившаяся чудесами в уделах Богородицы – на Афоне, в Иверии (Грузии) и в России – названа по имени Иверского монастыря на Святой горе Афон.

Первое известие о ней относится к IX веку – временам иконоборчества, когда по приказу еретической власти в домах и храмах уничтожали и предавали поруганию святые иконы.

Свети Дамаскин Студит пише да праведни Лазар никада није испричао шта је видео у паклу. Видевши адске муке, стално је осећао горчину у устима и није могао ништа да једе, а да се претходно не заслади. Такође, никада се није ни смејао. Само једном, када је видео како је једна особа украла земљани суд, нацерио се и рекао: „Глина краде глину“, о чему је писао и црквени историчар Никифор Калист Ксантопула.

Замислите да нам неко сад каже: Умрећеш за минут! Ако верујем да ћу сад угледати Христа Којег сам бар мало, по својим могућностима, заволео у свом животу, тражио Га и тежио ка Њему, онда ћу се заиста осећати мирно и то ће ми помоћи да савладам овај проблем. Али ако желимо друго, наше срце ће осетити тугу и имаћемо проблема.

Старaц Гаврило Грузијски сахрањен је по древном монашком обичају, без ковчега, умотан у простирку. Међутим, на сахрани се нико није усуђивао да на његово свето тело набаца земљу, бацали су је по крајевима гроба, тако да је она сама полако клизала преко тела. На његовом гробу дешавају се незамислива чуда, а ово је само још једно у том бесконачном низу...

Спознаја да смо промашили, да смо пали, да смо погрешили – ако имамо пред собом лик Исуса Христа – произвешће у нама тугу, али та туга неће бити пут у очај, у малодушност, у пропаст, него ће та туга бити туга која отвара врата радости и у исто време биће друга страна радости, јер ћемо молитвом и постом у покајању препознати најдубљи израз љубави

свети Јован Дамаскин – ми своје поштовање и љубав преносимо на прволик – на Господа Исуса Христа и на свете Његове и на анђеле Његове. У том контексту ваља нам разумети иконопоштовање као живу слику наше вере не само у Бога апстрактног, метафизичког, него Бога Који се из љубави оваплотио, постао Човек, извршио подвиг спасења и заувек остаје у Личности Христовој Богочовек.

Kако је Асирац Серафим Бит-Хариби од титула у теквондоу и живота на ивици у којима је потрошио десет живота постао архимандрит, али и најлепши глас црквене музике.

Толико се пуно о љубави говори – а љубави све мање. Једино је јасно, и то се почиње увиђати, да колико нам је потребан чист ваздух и хладна бистра вода и небеско сунце, сјајно, да бисмо се могли одржати, толико нам је, исто, потребна љубав, међусобна, да бисмо могли преживети.

 Душа која је неблагодарна Богу је болесна. Бог те неће казнити због твоје неблагодарности нити ће ти се светити због тога, али бојим се да како вели Св. Јован Златоусти, уколико желиш још неке дарове од Бога треба најпре да благодариш Богу за оне дарове које већ имаш, да би Бог видео да их цениш.

Сваком вернику је познато оно стање напетости када нас лично или наше рођаке задеси нека невоља или болест. Одмах се молимо Господу да све те тегобе отклони и да би Господ што пре испунио нашу прозбу ми Му се заветујемо на велика лишавања и на жртве захвалности…