VLADIKA KOJI JE PREŽIVEO NEMAČKI LOGOR ZA SRBE JE ZNAČAJAN KOLIKO I SVETI SAVA: Ko je bio Vladika Nikolaj Velimirović?
Onaj momenat kada su čuli da je preminuo vladika Nikolaj Velimirović, narod je odmah počeo da mu se moli kao svecu
Zanimljivosti
25.05.2023. - 13:53h Autor: Stil
VLADIKA KOJI JE PREŽIVEO NEMAČKI LOGOR ZA SRBE JE ZNAČAJAN KOLIKO I SVETI SAVA: Ko je bio Vladika Nikolaj Velimirović?
Vladika Nikolaj Velimirović rođen 1881. godine, u selu Lelić nedaleko od Valjeva. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina imali su devetoro dece od kojih su preživela samo dvojica sinova Nikolaj i Dušan, da bi i Dušan poginuo 1914. godine, a Nikolaj se zamonašio.
Njegov otac Dragomir bio je retko pismen seljak koji je sina, kao slabašno i nejako dete, usmerio ka obrazovanju. Njegova majka Katarina se kasnije zamonašila i preuzela ime Ekatarina.
Upravo je njegova majka insistirala na tome da se Nikola preda veri i Bogu. Nikola je u osnovnu školu išao u manastir Ćelije u kojem je i živeo, a roditelje je viđao samo vikendom.
Ćelijski učitelj, Mihailo Stuparević, uočio je Nikolinu revnost i darovitost, pa je po završenoj osnovnoj školi, savetovao ocu Dragomiru da Nikolu pošalje na dalje školovanje. Nikola upisuje valjevsku gimnaziju, a potom i Bogosloviju na fakultetu u Beogradu.
ZAŠTO SE POBOŽNI LJUDI MUČE U ŽIVOTU I IMAJU TEŠKU SMRT, A LOŠIMA SVE IDE OD RUKE: Odgovor vladike Nikolaja gađa suštinu
Posle završene bogoslovije, Nikolaj je postavljen za učitelja u selu Dračiću nedaleko od Valjeva, na putu za Kosjerić. Tu se upoznao i sprijateljio sa sveštenikom Stevom Popovićem, emigrantom iz Crne Gore. Sa njim je odlazio na razne sveštene obrede u selo gde je upoznao duhovni život srpskog sela i seljaka. Letnje raspuste je provodio u Boki na lečenju. U to vreme, Nikola je već uveliko ovladao veštinom pisanja i besedništva. Pored pisanja i saradnje u “Hrišćanskom vesniku”, pisao je i u drugim crkvenim i svetovnim časopisima i novinama. Kao učitelj u Dračiću napisao je jedan pozorišni komad koji je izvođen u valjevskom pozorištu. Nažalost to delo je izgubljeno. Posle kratkog učiteljovanja u Dračiću postavljen je odlukom ministra prosvete Srbije za upravnika škole u Donjim Leskovcima. No učiteljska služba nije bila cilj mladog Nikole.
Dva doktorata
Neposredno posle završetka bogoslovije, kao odličnom i darovitom učeniku, nuđeno mu je da ide na studije u Rusiju. On je pošto-poto hteo na Zapad. Nije mogao odmah dobiti stipendiju. Rešio je da čeka. I jednog dana stigla je odluka ministra prosvete da se Nikoli obezbeđuje stipendija za nastavak studija na starokatoličkom fakultetu u Bernu u Švajcarskoj. Želja je bila ispunjena. Nikola je spakovao kofere i otputovao u Švajcarsku.
U Bernu je Nikola prvi put dobio potrebne uslove za učenje i studiranje. Imao je državnu stipendiju koja mu je obezbeđivala pristojan život. Sa fotografija iz tog doba vidi se je on već tada postao uglađeni i lepo odeveni evropski student i gospodin. Dobro je naučio nemački jezik i pored svog matičnog fakulteta u Bernu odlazio je da sluša predavanja na drugim fakultetima širom Švajcarske i Nemačke.Ostajao je čitave semestre na poznatim fakultetima slušajući čuvene profesore teologije i filosofije. Po završenom fakultetu prijavio je doktorsku tezu i doktorirao na temu: “Vara u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve”.
Iz Švajcarske, Nikola se vraća u Beograd, sa namerom da studije nastavi na Oksfordu u Engleskoj. Nije odmah dobio stipendiju, ali on otputuje u Englesku. Verovatno intervencijo i vezama prote Ilića, ubrzo mu je dodeljena stipendija. Bez velikih teškoća Nikola nauči engleski jezik i završi filozofski fakiltet u Oksfordu i doktorira iz filosofije na temu: “Filosofija Berklija ”. Ovu temu je branio na francuskom jeziku u Ženevi. I tako sa dva doktorata i perfektnim znanjem tri glavna evropska jezika, Nikola se vraća u Beograd.
U Beogradu nije dočekan sa oduševljenjem. Mala balkanska sredina dočekala ga je sa zavišću a crkveni ljudi su zazirali od njega zbog toga što se školovao u rimokatoličkoj Evropi. Ni jedna diploma nije mu priznata, navodno zbog toga što nije imao završenu punu gimnaziju. I on, sa završena dva fakulteta i položena dva doktorata na dva najznamenitija evropska univerziteta vraća se u srednju školu i polaže sedmi i osmi razred u Drugoj beogradskoj gimnaziji. Posle toga je postavljen za suplenta Beogradske bogoslovije kao svršeni student filosofije. Predavao je svetovne predmete i jezike.
Monašenje
Tek što je počeo predavanja u bogosloviji, Nikola se ponovo razboleo. Bolovao je dugo i teško. U bolnici se zavetuje, da će, ukoliko preživi, primiti monaški čin i celog sebe staviti na službu srpskoj crkvi i svome narodu. I čim je izašao iz bolnice, odlazi u manastir Rakovicu, nadomak Beograda, i tu 20. decembra 1909 godine prima monaški čin, dodavši svome svetovnom imenu samo jedno slovo “j”. Dobio je monaško ime – Nikolaj.
Odmah posle monašenja, na predlog tadašnjeg Mitropolita Srbije Dimitrija, mladi jeromonah Nikolaj odlazi na studije u pravoslavnu Rusiju na čuvenu Duhovnu akademiju u Petrograd. Da se “opravoslavi”, kako je govorio Mitropolit. Kada je stigao u Petrograd, Nikolaj se upiše na Akademiju kao svršeni beogradski bogoslov ne pominjući svršene fakultete i doktorske titule, niti pokazujući pismo i preporuku Mitropolita Dimitrija koje je ovaj uputio petrogradskom Mitropolitu da se Nikolaju nađe pri ruci. Nikolaj je slušao predavanja i ostao potpino nepoznat među studentima sve do prvog učešća u diskusiji na jednoj od brojnih književno – duhovnih večeri koje su redovno održavane na Akademiji. Svojim znanjem, govorničkim darom i talentom zadivio je profesore i studente, a posebno petrogradskog Mitropolita, koji odmah od ruske vlade za Nikolaja izdejstvuje besplatnu voznu kartu za putovanje po celoj Rusiji. I Nikolaj tako krene u obilazak velike ruske zemlje i njenih svetinja. Neposredno je upoznao široku i duboku pravoslavnu slovensku dušu.
Iz Petrograda, Nikolaj se vraća u Beogradsku bogosloviju. Međutim, školska učionica je bila pretesna za njega. On počinje seriju svojih propovedi po beogradskim crkvama. Po tematici i načinu proiznošenja one su bile prvorazredni duhovni i kulturni događaji u Beogradu. Uzimao je teme iz života sa originalnom obradom: “Lagano korača Hristos”, “O mislima u ogledalu”, “Čija je zemlja”, “O omladinskom pesimizmu”, i dr. Istovremeno počinje objavljivati svoja pisana dela: “Religija Njegoševa”, “Besede pod Gorom”, “Iznad greha i smrti” i dr. Njegove propovedi i knjige zatalasale su našu crkvenu i kulturnu javnost i postale prvorazredna duhovna i kulturna senzacija. Brzo je postao poznat širom srpskih zemalja.
Godine 1912. Nikolaj je pozvan u Sarajevo na proslavu desetogodišnjice srpskog kulturnog društva “Prosveta”. Došao je u centar Herceg Bosne sa glasom proslavljenog propovednika. Dočekala ga je prepuna crkva i porta svega onoga što je Bosna i Hercegovina imala srpskog i kulturnog. Propoved je počeo rečima: “Dolazim iz Srbije, tog ostrva slobode, da vama, našoj braći u ropstvu, donesem pozdrave Beograda ”. Pozdravljen je ovacijama. Posebno je oduševio bosansko-hercegovačku omladinu i članove “Mlade Bosne”, koji će se 1914. godine, uoči sarajevskog atentata, na grobu Bogdana Žerajića i nad Nikolajevim “Besedama pod Gorom” kao nad Jevanđeljem Hristovim, zakleti na vernost i istrajnost. U Sarajevu se Nikolaj tada upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih porobljenih Srba: Dučićem, Šantićem, Ćorovićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. To je bilo vreme austrijske aneksije Bosne i Hercegovine, pa je Nikolaj obrnuvši čitavu stvar izgovorio reči koje su ušle u legendu: “Svojom velikom ljubavlju i velikim srcem, Vi, Srbi Bosanci, anektirali ste Srbiju Bosni”. Austrijske vlasti su ga na povratku u Beograd nekoliko dana zadržale na pretresu u Zemunu. Sledeće godine nisu mu dozvolile da poseti Zagreb o proslavi godišnjice Njegoša.
Misija u Engleskoj i Americi
Nastupilo je vreme kada su malena Srbija i Veliki srpski narod krenuli ka Golgoti, u sudbonosne dane stradanja i ratovanja za ujedinjenje svih srpskih zemalja i svih južnoslovenskih naroda. U svim događajima 1912-1914 godine, Nikolaj živo i aktivno učestvuje. Njegove besede nose pečat herojstva i patriotizma. Stradanje i nacionalni stoicizam srpskog naroda upoređuje sa golgotskom žrtvom Hristovom i sa stradanjem hrišćanskih mučenika i svetitelja. Početkom 1915.godine predsednik srpske vlade Nikola Pašić, poziva Nikolaja u Niš i upućuje ga u Englesku i Ameriku da propagira srpsku pravednu borbu i da suzbija austrijsku propagandu protiv Srbije. “Pa šta da im kažem ?” – tražio je Nikolaj instrukcije od Pašića. “Kašće ti se samo” – posle dužeg ćutanja odgovorio je ćutljivi Pašić. Imao je puno poverenja u Nikolaja, koji je već bio stekao slavu velikog besednika i bogoslova, širom celog pravoslavnog i hrišćanskog sveta.
Pune četiri godine, od aprila 1915. do aprila 1919.godine Nikolaj je po Americi i Engleskoj držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, koledžima, bioskopskim dvoranama, hotelima i po drugim ustanovama, objašnjavajući srpsku pravednu i oslobodilačku borbu protiv austrougarske carevine. Na velikom zboru u Čikagu, avgusta 1915. pridobio je za srpsku stvar znatan deo naroda i sveštenstva i to ne samo pravoslavnog nego i rimokatoličkog, protestantskog i unijatskog. Veliki broj dobrovoljaca, Srba i Hrvata, otišao je tada na Solunski front da pomogne srpskim i savezničkim armijama u oslobođavanju Srbije. Načelnik engleske armije izjavio je posle rata, da je “Otac Nikolaj bio treća armija” za srpsku stvar. Neka od svojih predavanja i beseda iz tog vremena objavio je u četiri knjige na engleskom jeziku: “Duša Srbije”,“Srbija u svetlosti i mraku”,“Duhovna preporod Evrope” i “Agonija crkve”.
Vladika Žički i Ohridski
Po završetku rata, dok je bio u Engleskoj, izabran je 25. marta 1919. godine za episkopa Žičkog, odakle je krajem 1920. premešten na drevnu Ohridsku episkopiju. Tih godina, bila je živa diplomatska aktivnost i crkve i države, pa je Episkop Nikolaj bio član brojnih delegacija i misija u Atini, Carigradu, Svetoj Gori, kao i u Americi i Engleskoj. Tek kao episkop Ohridski i Žički, Vladika Nikolaj razvija svoju punu misionarsku i jevanđelsku delatnost. Iako pod teškim uslovima, on svakodnevno putuje po eparhiji, poučava narod i propoveda. Pod njegovim blagotvornim uticajem počinje u srpskom narodu veliko duhovno buđenje a u crkvenom životu ogromno pregalaštvo.
Značajno je pomenuti da su Ohrid, sa svojim drevnim svetinjama na obalama Ohridskog jezera, susedna pravoslavna Grčka i Sveta Gora, izvršili ogroman uticaj na Nikolaja. On se sav okrenuo Svetim ocima i pravoslavnoj vizantijskoj klasici i duhovnosti. Uvideo je da su Sveti oci, sve one duhovne probleme koji su njega mučili i kojima je on tražio odgonetku na zapadnim univerzitetima, rešili pre mnogo vekova. U ovom ohridskom periodu nastaju njegova sjajna dela: “Reči o Svečoveku”,“Molitve na jezeru”,“Omilije”i“Ohridski prolog” – ta čudesna i jedinstvena knjiga u celom pravoslavnom i hrišćanskom svetu.
Po želji Arhijerejskog sabora i pravoslavnog naroda Šumadije, Nikolaj je 1934. godine vraćen na tron Žičke eparhije. Odmah se dao na obnavljanje manastira Žiče i ona je ubrzo zablistala starim Nemanjićkim sjajem. Obnovio je i mnoge druge manastire, naročito venac manastira u Ovčarsko – kablarskoj klisuri, koja je nazvana Srpska Sveta Gora. U vreme konkordatske borbe 1936. godine Nikolaj nije mogao ostati po strani. Ustao je u zaštitu svoga naroda i svoje crkve i zahvaljujući njegovom ogromnom ugledu i autoritetu Konkordat je pao. Takođe, udramatičnim martovskim događajima 1941. godine, Vladika Nikolaj je uz Patrijarha Gavrila imao svoj udeo u rušenju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček. Nemci mu to nikada nisu mogli zaboraviti i oprostiti.
https://youtu.be/TOrzzFrPEaU?t=195
Na golgotskom putu
Početkom 1941. godine ratni požar se uveliko širio Evropom. Crni oblaci su krenuli ka jugu i počeli se nadnositi nad Srbijom. Komandantu južnog fronta, generalu Aleksandru fon Leru, Hitler je lično izdao naređenje: “Uništiti srpsku inteligenciju, obezglaviti vrh Srpske pravoslavne crkve, i to u prvom redu patrijarha Dožića, mitropolita Zimonjića i episkopa žičkog Nikolaja Velimirovića, kao i kaluđere i monahinje srpskih manastira”. Čim su Nemci okupirali zemlju, odmah su vojne i policijske snage upale u Žiču i izolovale Vladiku Nikolaja.
12. jula 1941. godine uhapsili su ga i prebacili u manastir Ljubostinju u zatočeništvo. Bio je to njegov rastanak sa Žičom. Pod jakom nemačkom stražom Vladika je u Ljubostinji ostao sve do 3. decembra 1942. godine kada je zajedno sa jeromonahom Vasilijem Kostićem, potonjim episkopom žičkim, i svojim sinovcem Jovanom Velimirovićem, prebačen u manastir Vojlovicu kod Pančeva. Posle nekoliko meseci, krajem maja 1943. godine Nemci su u Vojlovicu doveli i patrijarha Gavrila. Svoje tamničke dane, Vladika Nikolaj je ispunio danonoćnim radom i molitvom. U Ljubostinji je napisao svoja poznata dela: “Teodul”,“Srpski narod kao Teodul”,“Srednji sistem”,“Indijska pisma”,“Mudra igumanija ljubostinjska”,“Stoslov o ljubavi”i druge knjige. U Vojlovici je ispravio Vukov prevod Svetog pisma Novog zaveta.
Pred kraj rata, 15. septembra 1944. godine Nemci su Vladiku Nikolaja i Patrijarha Gavrila sproveli iz manastira Vojlovice u zloglasni koncentracioni logor Dahau u Nemačkoj. Oni su bili jedina dva crkvena velikodostojnika u Evropi koji su bili zatočeni od nemačke soldateske i koji su prošli pakao logora Dahau. Oslobođeni su 8. maja 1945. godine od strane savezničke 36. Američke divizije. Neko vreme potucali su se obojica po zemljama zapadne Evrope a zatim se Patrijarh vratio u zemlju i preuzeo dužnost poglavara Srpske crkve. Nikolaj je krenuo golgotskim stazama emigracije. Nije želeo da se vrati u svoju voljenu Srbiju u kojoj je nasilno došao na vlast bezbožnički i bogoborački komunistički režim. Smatrao je da će više za svoj narod uraditi ako ostane u emigraciji i pokrene svoje prijatelje u Evropi i Americi da pomognu Srbiji. “Kada kuća gori, požar se gasi spolja” – često je govorio.
Preko Engleske stigao je u Ameriku. Tamo je nastavio svoj misionarski i spisateljski rad. Iz ovog vremena potiču njegova dela: “Kasijana”,“Zemlja nedođija”,“Žetve Gospodnje”,“Divan”i njegovo poslednje nedovršeno delo “Jedini čovekoljubac”. Zajedno sa protom Aleksaom Todorovićem pokreće religioznu biblioteku “Svečanik” u kojoj objavljuje bisere pravoslavne hrišćanske duhovnosti. Iz Amerike je slao pakete i pomoć crkvama i manastirima, monasima i monahinjama, sveštenicima i narodu. Sve što je imao, sve je poklonio svome narodu. Okupljao je i mirio Srbe u tuđini i učio ih da, samo ako budu vezani za svoju crkvu i svoje običaje, mogu sačuvati svoje ime i svoje korene u dalekom svetu.
Prvi posle Svetog Save
Svoje poslednje dane, Vladika Nikolaj je proveo u ruskom manastiru Svetog Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. Upokojio se mirno u Gospodu, rano u nedelju, na poklade 18. marta 1956. godine. Smrt ga je zatekla na molitvi. Iz ruskog manastira, prenet je u srpski manastir Svetog Save u Libertvilu i sahranjen uz velike počasti u srpskom narodnom groblju pored manastira. Na vest o Vladičinoj smrti zajecala su zvona sa tornjeva svih srpskih crkava širom sveta. Naročito u njegovoj “Domaji”. Tuga je obavila srpske manastire, monahe i monahinje, sveštenstvo i narod, naročito njegove verne bogomoljce. Tuga, ali istovremeno i radost. Svi su znali i dušom osećali da je Srbija dobila još jednog molitvenika pred prestolom Gospodnjim. Narod mu se odmah počeo moliti kao svetitelju.
Veliki stradalnik za života, postao je još veći stradalnik posle smrti. Proglašen je za izdajnika i neprijatelja svog naroda. On, koji je preživeo sve strahote rata, i koji je bio zatočenik najzloglasnijeg fašističkog logora, proglašen je za saradnika okupatora. Mnogi su se takmičili ko će ga više popljuvati i poniziti. Pljuvali su i ponižavali sebe. Nikolaj je ostao nedokučiva veličina, duhovni stub i uporište, nejgenijalniji srpski besednik i bogoslov, najveći srpski crkveni pisac i mislilac. Episkop Lavrentije je sabrao njegova dela i izdao u petnaest velikih tomova sa preko 12.000 stranica, počasni doktor Glazgovskkog i Kolumbijskog univerziteta, veliki otac crkve i duhovnik, od čijeg duhovnog kapitala Srpska crkva danas živi i živeće kroz vekove. Nema sumnje on je prvi posle Svetog Save, piše serbiantimes.info
Lelić – novo srpsko svetilište
Zato se prenos njegovih svetih moštiju u Srbiju, može samo uporediti sa prenosom moštiju Svetog Save iz Trnova u Mileševu. Savremene srpske generacije doživele su posebnu Božiju milost da ih u isto vreme pohode dva najveća Srbina – Sveti Sava, zidanjem hrama na Vračaru i Vladika Nikolaj povratkom iz Amerike. Neka bi dao Bog da njihov zagrljaj pod kupolama hrama na Vračaru i u manastiru Žiči bude zagrljaj praštanja i izmirenja svih Srba širom celog sveta. Neka njegova zadužbina u Leliću, gde će počivati njegove svete mošti, postane novo srpsko svetilište – novi Ostrog i neka se širom srpskih zemalja ispuni Vladičina molitva, zavet i amanet svim Srbima: Da se Srpski narod OBOŽI, SLOŽI i UMNOŽI.
POHVALNA PESMA SVETOM VLADICI NIKOLAJU
Glas 8.
Zlatousti propovedniče Vaskrslog Hrista
Putovođo roda srpskoga krstonosnoga u vekove
Raspevana liro Duha Svetoga
Ponose i ljubavi monaha
Radovanje i pohvalo sveštenika
Učitelju pokajanja svenarodni Vladiko
Čelovođo bogomoljne vojske Hristove
Sveti Nuikolaje srpski i svepravoslavni
Sa svima svetima Nebeske Srbije
Moli Jedinog Čovekoljubca
Da podari mir i slogu rodu našemu
Извор:
Манастир Косијерево
Мало је познато да су мошти Светог владике Николаја Велимировића пре двадесет осам година морале бити тајно пренете из Америке у Србију, као и његова дела која су штампана у иностранству.
О томе је говорио владика шабачки Лаврентије:
„Нажалост, код нас је у то време друштво било атеистичко, владика Николај је био државни непријатељ, и о њему се јако мало знало.”
„Стално сам размишљао како да мошти Николајеве пребацимо у земљу, и то нисам ни крио. И у тадашњој власти је било људи који су знали величину владике Николаја, и пре двадесет година, када је комунизам почео да попушта, зовну ме тадашња два висока функционера и кажу ми: “Владико, гледајте да се некако посмртни остаци Николаја пребаце у отаџбину, али немојте рећи да смо вам ми рекли”. Посаветују ме да се обратим Савезној скупштини, и ја тако и урадим. Одем у одељење за пренос посмртних остатака.”
„Службеница ми рече да од тога нема ништа, Скупштина о томе неће одлучивати, али видећи ме ваљда разочараног додаде: “Постоји још једно рискантно решење”, вели она, “нађите неког од његове најближе родбине, нека он упути захтев, и напишите Никола Велимировић уместо Николај, можда се неће сетити о коме се ради”.
Ја тако и урадим. Кренем да тражим и нађем владикиног синовца Тиосава. Испричам му о чему се ради, и он пристане да пробамо, па шта буде. Напишемо захтев за пренос моштију Николе Велимировића, Тиосав потпише и предамо га на писарници. Чекали смо са нестрпљењем хоће ли се ко досетити о чему се ради. Није било страха, већ бојазни да нећемо успети. Напокон стигне одговор у коме се каже да је Тиосаву дозвољено да у земљу пренесе мошти свог стрица Николе Велимировића.
Одмах све организујемо и напокон авион са Николајевим моштима слети на београдски аеродром. Тек ту је власт открила о коме се ради, настаде пометња, али било је све касно. Јавност је већ била обавештена и повратка није било.
Одатле су мошти пренете у цркву Светог Саве,
па седам дана у Жичу
и на крају у родни Лелић –
открива владика Лаврентије.”
Свети владико Николаје моли Бога за спас свога народа.
Drugo:
