„… Ето, да и ја испричам једно моје искуство са владиком Атанасијем.
Било је то давне 1991. године, када сам радила у болници "Лаза Лазаревић" као млада одељенска лекарка. Имала сам једног пацијента који је био по националности Ром, био је монах. Боловао је од тешког облика параноидне психозе, није хтео ништа да једе, ништа да пије – мислио је да га трују. Ми смо му давали инфузије, он их је чупао. Давали смо му сонду и сонду је чупао – није хтео ништа.
И, једног дана – рецимо, два дана после његовог пријема – каже ми портир, да је доле на портирници владика вршачко-банатски. Ја слетим доле. Он каже: Дошао сам да видим тог пацијента. – И носи у руци кесу поморанџи. Наравно, ја сам се попела са њим на трећи спрат, где је тај болесник лежао. Владика је дошао код њега у собу, помиловао га је по глави, узео га је за руку. Дала сам им своју канцеларију.
И, он је том оцу Сави почео да љушти поморанџе и да сваку кришку дели на пола – па пола поједе он, пола да том оцу Сави, све га тако милујући по глави и објашњавајући му да га Бог чува.
И, то није трајало само један дан, трајало је три недеље. Владика је долазио сваки дан, негде, тако пред крај нашег радног времена – око два часа поподне – хранио је тог убогог, болесног монаха. И, нас је све научио шта је то Љубав, шта је то Посвећеност.
И на крају, није било више никакве потребе да стављамо ни сонду, ни инфузију – били су довољни само лекови, и монах Сава је пројео.
Толико очинске Љубави која је била у владици Атанасију видела сам још једном, а то је када је носио, заврнувши своју мантију, кости пребиловачких жртава, кости деце, рекавши: ево, ја нисам имао деце и носићу овај сандук са костима деце да их сунце огреје. - Он је то рекао са толико Љубави. И тог Саву је третирао са великом Љубављу, Пажњом и Поштовањем. Сви смо од њега научили, и био је прави Божији благослов познавати га, сусрести се с њим и бити у његовој близини…“
Др САНДА РАШКОВИЋ ИВИЋ о блаженопочившем владици АТАНАСИЈУ ЈЕВТИЋУ
P.S. На фотографији није поменути монах Сава…
