 
У Ћелијама су ме, као студента, примали онако како је отац Јустин,док је
био међу Србима, примао младе – са највећим поштовањем и љубављу. 
Прилазили су, мати игуманија и сестре, душама младих по 
светојустиновском завету – „на голубијим ногама“. Била је нека зима, 
почетком потоње деценијепрошлог века, када сам од игуманије Гликерије 
добио на дар књигу аввину„Достојевски о Европи и Слоевнству“, и пешке 
кренувши за Ваљево, читао је, док је падао снег. Памтим, како да не 
памтим, нежност пахуља које влаже листове са неком старинском, 
предратном ћирилицом, а из њих огањ речи, светојустиновских, о Европи и 
злу западном, о Великом Инквизитору, о папизму горем од атеизма, јер 
проповеда унакаженог Христа, али и о красоти Цркве од Истока, о тајни 
Аљоше и старца Зосиме, о свему о чему је млада душа, задивљена истином 
православне вере, могла само да се пита.