Импресиван говор Ибрахима Траореа у УН:
„Поштовани делегати, шефови држава, вође нација, уважени представници великих и малих народа, не поздрављам вас као каријерни дипломата нити као човек васпитан за банкет сале и руковања. Не долазим да вам говорим вештим језиком углађене политике. Долазим вам као војник свог народа, као чувар рањене земље, као син континента који је носио крст света, али никада његову круну.“
Моје име је капетан Ибрахим Траоре, председник Буркине Фасо. Данас говорим не само у име 22 милиона душа у мојој земљи, већ и у име континента чије су приче искривљене, чији је бол игнорисан и чије је достојанство више пута продато на олтару страних интереса.
Африка није просјак. Африка није бојно поље. Африка није ваш заморчић, ваша марионета, ваше складиште сировина. Африка се не диже да клекне, већ да стане на ноге. И данас, пред овом великом скупштином народа, кажем: Африка неће клекнути.
1. О лажној великодушности глобалне политике
Деценијама сте нам помагали једном руком, док сте нам другом исисавали крв. Градите бунаре у нашим селима, док ваше корпорације исушују наше реке. Донирате вакцине, али патентирате лекове. Причате о климатским акцијама, а настављате да финансирате оне који пале наше шуме и исушују наша језера.
Каква је то великодушност? Она која јој храни уста, али јој гуши глас. Она која одржава особу у животу довољно дуго да остане зависна. Нисмо слепи за ово лицемерје. Будимо јасни – нисмо незахвални за искрену хуманитарну помоћ, али одбацујемо светски поредак који експлоатацију прикрива као партнерство. Одбацујемо финансијске институције које једном руком позајмљују, а другом преузимају суверенитет.
Африка више не жели милосрђе – желимо правду. Желимо контролу над сопственом судбином.
2. О колонијалним ланцима и њиховим модерним наследницима
Наше ране нису почеле од нас. Они су наслеђе империјалне лудости која нас није видела као људе, већ као јефтин терет, као радну снагу. Моје претке нису питали када су се у Берлину цртале карте лењирима и шестаром. Границе Буркине Фасо, као и многих афричких земаља, нису обликовали наши преци, већ људи који никада нису крочили на наше тло, који нису знали ништа о нашим језицима, племенима или духовима.
Данас, колонијализам има ново лице – носи одела, организује форуме, потписује уговоре у Женеви, Паризу и Вашингтону. Али он и даље узима без пристанка, и даље наређује уместо дијалога, и даље ћути уместо да слуша. Ако желите да разговарате о миру, почнимо тако што ћемо одбацити ароганцију идеје да само ви можете научити мир.
3. О експлоатацији ресурса и миту о развоју
Називате нас „земљама у развоју“ – као да нас векови крађе нису вратили уназад, као да злато са наших земаља, дијаманти из наших река, нафта под нашим ногама, нису изградили небодере у којима сада седи ова скупштина.
Будимо јасни: Буркина Фасо је богата. Африка је богата – минералима, културом, мудрошћу и младошћу. Али сте нас научили да богатство меримо БДП-ом и извозом. То називате развојем када страна компанија поседује 90% рудника злата у нашој земљи. Зовете то напретком када ваше снаге безбедности чувају руднике кобалта, али не и школе за нашу децу. То није напредак – то је пиратерија са правним документима.
Од сада ћемо развој дефинисати сопственим речима – развој који ставља децу у учионице, а не минерале на бродове. Развој који поштује земљу, људе и душу нације.
4. О суверенитету и мешању
Зашто нас називате нестабилним када нека афричка земља доноси независне одлуке? Зашто када тражимо војну сарадњу ван колонијалне сфере, они то називају претњом?
Буркина Фасо је одлучила да крене путем суверенитета. Ово није претња миру – то је декларација зрелости. Више нисмо под твојим старатељством. Више нисмо млађи партнери у дипломатији. Ми смо слободан народ. Ако нација бира партнере који је поштују и не експлоатишу, то није побуна - то је мудрост.
☦️Милан Ђорђевић☦️
