Васкрсење наркомана...
Старaц Гаврило Грузијски сахрањен је по древном монашком обичају, без ковчега, умотан у простирку. Међутим, на сахрани се нико није усуђивао да на његово свето тело набаца земљу, бацали су је по крајевима гроба, тако да је она сама полако клизала преко тела. На његовом гробу дешавају се незамислива чуда, а ово је само још једно у том бесконачном низу...
Догађај се збио 14. октобра 1998. године, на празник Светицховели у Мцхети, древној престоници Грузије. О збитију говори Георгиј, његов главни јунак:
-У то тешко време живео сам са породицом у Тбилисију. Био сам наркоман.
Тога дана мој друг, који се спремао да са породицом пође на празник Светицховели, позвао ме је да пођем са њим. Налазио сам се у стању наркотичке опијености. Узео сам хероин. У то време био сам равнодушан према црквеним празницима, али сам пристао да пођем на празник града.
Гледали смо концерт, седели у ресторану. И већ када смо се спремали да се вратимо, супруга мог друга, Тамара, рекла је да се у Мцхети налази гроб познатог чудотворца архимандрита Гаврила, и да би желела да оде на његов гроб да се помоли. Морали смо да пристанемо, али у сам манастир Самтавро, у чијој се порти налазио гроб, нисмо улазили. Сећам се да сам за њом викнуо иронично:
- За мене запали свећу, и замоли га да ме спасе!
Увече, док сам пио чај у својој кући, дошао ми је познаник и показао „одличан“ хероин. Мада сам већ био у стању наркотичке опијености, одбити га - било би „испод мог достојанства“.
Шта се даље догађало, не сећам се.
Изнели су ме из кухиње. Родитељи, који су били код куће, позвали су хитну помоћ. Лекари су безуспешно покушавали да ми помогну. После прве екипе приспела је и друга, затим трећа, четврта... Пред кућом су стајала колона кола хитне помоћи. Дојурио је и мој брат. Сви су викали. Свака од екипа ми је убризгала по 5 милиграма „наркона“ („свега“ 20мг!). Ко се разуме у медицину зна да толика доза оживљава и мртваца. Међутим, мени ништа није помагало. Затим су ми у срце убризгали адреналин, применили електрошок, но све је било узалуд...
Прошло је 45 минута од моје смрти.
Четири екипе лекара узалуд су покушавале да ми помогну...
За око сат времена слика је изгледала овако: ја, већ поцрнео, са повезом на рукама, лежао сам на поду покривен белим чаршавом. Моја мајка се тада онесвестила, а отац ослепео. Врата су била отворена. Окупљени суседи стајали су на степеницама. Жене су плакале. Лекари су писали смртовницу. Неки од њих су тихо говорили: „Ово није први младић који је умро од проклете дроге. Докле ће то трајати..."
У том тренутку, кроз отворена врата просторије у којој сам лежао, тихо је ушла Манана, верујућа сусетка са трећег спрата, која је била парохијанка манастира Самтавро. Манана је померила чаршав са мојег лица и крстообразно помазала моје чело јелејем са гроба оца Гаврила. Надала да ће то некако да ми помогне пред Свевишњим, у другом свету...
И ја сам напрасно скочио, са завезаним рукама!
Млади лекар, који је писао моју смртовницу, пао је у несвест.
Настао је неописив метеж. Одмах су ме пребацили у болницу и три дана испитивали. ...Ја и даље чувам доказ о својој смрти.
Прошло је већ 20 година од смрти великог старца Гаврила, али чуда - најпре на његовом гробу, а сада крај његових моштију - не престају.
Извор: Свете Тројице Бијеле Воде, Поднемић
Преземано од Горан Илић
