Nepoznati Andrić: Poslednje tajne nobelovca
Šta je jedan Nemac, autor knjige "U požaru svetova" ispričao o biografiji velikog pisca, o čijem je životu snimljena serija "Nobelovac"
Piše Marko Prelević
okt 05 2024, 05:08
Nije da velikim piscima treba takva vrsta “reklame”, ali nema sumnje da će najavljena serija “Nobelovac”, čije emitovanje počinje ove subote na 1. programu RTS-a, pobuditi novo interesovanje za Iva Andrića. Ponovo će se pričati o njegovim knjigama, o njegovim ljubavima, o njegovim kontroverzama, o onome što je bio kao mlad i onome što je postao kao star; o onome što znači svim “njegovim” narodima i svim narodima – a ima toga – koji su ga se odrekli.
Jedan od najvećih poznavalaca Andrića i njegovih ideja ne pripada nijednom od naših naroda, mada se dosta bavi ovim prostorima. Nemački novinar Mihael Martens, dugogodišnji saradnik Frankfurter algemajne cajtunga, autor je knjige “Ivo Andrić: U požaru svetova”, koja je prvobitno objavljena u Nemačkoj, a potom i u Srbiji, u izdanju Lagune, pa u drugim zemljama regiona.
Sa Martensom smo razgovarali tada, o Andrićevom poreklu, idejama, diplomatiji, mržnji, Srbima i Hrvatima. Kao što ćete videti u ovom sažetku, ništa od toga nije izgubilo na važnosti. Baš kao ni Ivo Andrić.
Andrić “u požaru svetova”
Razmišljao sam o tome šta čini Andrićev život toliko posebnim, i došao sam do sledećeg odgovora: bilo je mnogo velikih dobitnika Nobelove nagrade za književnost, ali većina njih vodila je tih život, “vita contemplativa”. Andrićev život, s druge strane, imao je ogroman politički značaj. Sa Prvim svetskim ratom povezan je svojim poznanstvom sa Gavrilom Principom i idejama generacije koju danas nazivamo “Mlada Bosna”.
A sa Drugim svetskim ratom vezuje ga to što je bio ambasador Jugoslavije u Hitlerovom Berlinu. Preživeo je dva svetska rata, video je imperije kako se uzdižu i padaju, a u jeku svega toga, stvorio je književnost vrednu divljenja. Priča o njegovom životu je i priča o Evropi u 20. veku. To naslov moje knjige pokušava da kaže. I to je ono što knjiga pokušava da objasni
Evropa je počela da gori 1914. godine, a ta vatra nije zaista ugašena 1918. Mirovni sporazumi u Versaju i Trijanonu u sebi su krili seme sledećeg rata, na šta nije upozoravao samo američki predsednik Vudro Vilson. Ispod sveg tog pepela tinjao je žar, i čim su zaduvali neki novi vetrovi, požar se ponovo rasplamsao. A Andrić je bio tu sve vreme – ne samo kao puki posmatrač već i kao dramatis personae. To njegov život čini jedinstvenim i uzbudljivim.
Andrić i “Mlada Bosna”
Andrić i Princip se jesu poznavali, ali nisu bili bliski prijatelji. To bi moglo da bude i zbog činjenice da je Princip bio dve godine mlađi od Andrića, što u tom uzrastu ume dosta da znači. Kao što znate, “Mlada Bosna”, kako je kasnije nazivana, nije bila baš neka kruta organizacija, već više razuđeni pokret koji je ovekovečavao “duh vremena” kod mnogih mladih Južnih Slovena, ne samo u Bosni.
Andrić je bio deo tog duha vremena. Ujedinjenje Južnih Slovena (ne računajući Bugare) bilo je njegov životni politički ideal. Ideal koji je preživeo sve političke prevrate i sve pukotine njegovog vremena. Kao mladić, video je da je ujedinjenje Južnih Slovena jedina prilika da ljudi s ovih prostora uzmu sudbinu u svoje ruke i da izbegnu sudbinu igračke velikih sila. Danas znamo da je ta ideja propala – ali iz perspektive jedne mlade osobe 1914. bio je to veoma legitimni koncept. Ali Andrić nije bio Raskoljnikov. On nije mogao i nije hteo da ubije drugo ljudsko biće zarad svoje ideje.
Andrić, “Pismo iz 1920” i njegova instrumentalizacija
Usudio bih se reći da su te Andrićeve reči verovatno najuticajnije, najpogrešnije shvaćene i reči kojima se najviše manipulisalo ne samo iz Andrićevog opusa, već da su jedna od najpogrešnije shvaćenih rečenica u čitavoj istoriji književnosti. Baš iz tog razloga, posvetio sam čitavo jedno poglavlje biografije toj rečenici i političkom uticaju koji je ona imala i koji nastavlja da ima.
Hajde da počnemo od priče: Maks Levenfeld, mladi lekar koji je naratoru Andrićeve priče napisao te čuvene reči o mržnji u Bosni, napušta je iz samo jednog razloga – on ne želi da živi u zemlji koju smatra, na neki način, domovinom mržnje. Ali kakva je sudbina samog Levenfelda? On gine 1938. godine, kao dobrovoljac u Španskom građanskom ratu, u Aragonu, kada bombe pogode poljsku bolnicu. “Tako je završio čovek koji je pobegao od mržnje” poslednja je misao u ovoj priči, i može da se tumači kao Andrićev komentar: Maks Levenfeld, čovek koji je pobegao od mržnje u Bosni, strada od mržnje na drugom mestu.
Kao diplomata 1941, Andrić se jeste zalagao da Jugoslavija pristupi Paktu. Ne zato što je verovao u fašizam ili nacizam, već jer je mislio da je to jedini način da se spreči nemački napad na Jugoslaviju
U svom “Pismu iz 1920”, Andrić ni na koji način ne sugeriše da postoji neka posebna “bosanska mržnja”. Naprotiv. On pokazuje da je mržnja univerzalni fenomen čija žrtva može postati ljudsko biće, jednako u Hercegovini kao u Hamburgu, jednako u Bosni kao u Aragonu. Pa opet, postoje drugi pasaži u Andrićevoj književnosti gde mržnja u Bosni nije relativizovana aluzijama na njenu sveprisutnost, na sveobuhvatnu ljudskost. Primere za to nalazimo u “Gospođici”, gde Andrićev narator tvrdi da postoji mržnja koja je jedinstvena za Sarajevo, koju su verske vođe vekovima pothranjivale, a društveni uslovi potencirali. Primer za to postoji i u “Omer-paši Latasu”, i u nekim Andrićevim kratkim pričama.
Ako pogledate celokupna Andrićeva dela, a posebno njegove beleške, jasno je da nije mislio da je mržnja neka posebna bosanska disciplina. Ali ova razlika se ne vidi uvek u njegovim književnim delima. Da li je to bilo iz dramaturških razloga ili je Andrić zaista verovao da je mržnja u Bosni, u njene četiri vere, našla plodno tlo? Na to ne može da se odgovori jasno. Ali treba da imamo na umu da je Andrić negovao filozofski pogled na fenomen mržnje. U “Znakovima pored puta” on piše: “Mržnja i gnev ne uništavaju život, oni ga preobražavaju”. U Andrićevom poimanju, mržnja ima katartičnu ulogu u istoriji: “Samo mržnja i gnev mogu da zbrišu granice trulih carevina, pomere temelje trošnih ustanova”, napisao je on. Ovo se savršeno uklapa u njegove stavove o Habzburškom carstvu.
No on ide i dalje: “Posle, mržnja se ugasi, gnev klone, a plodovi snage i pokreta ostaju. Stoga se i dešava da savremenici, u takvim istorijskim trenucima, vide samo mržnju i gnev, kao apokaliptičke zveri, a potomstvo, naprotiv, samo plodove snage i pokreta.”
Ali što se tiče priče o mržnji u Bosni iz “Pisma iz 1920”, ona je poslužila brojnim političarima, naučnicima i novinarima da u raznim vremenima konstruišu “svoju Bosnu” – Bosnu koja im je u tom trenutku bila potrebna. Andrićeva priča je primer instrumentalizacije književnosti. To, naravno, nije ni Andrićeva zasluga, ni njegova krivica, već samo pokazuje ono što je Andrić dobro znao i što je i zapisao u “Znakovima pored puta”: čim neki pisac objavi neko delo, on nad njim gubi kontrolu i ostavlja ga na milost drugih. A to su nekada ljudi koji sude o knjizi pre nego što je pročitaju. Ili drugi, koji su je možda i pročitali, ali je nisu shvatili.
Rudolf Šarping, tadašnji ministar odbrane Nemačke, objavio je 1999. knjigu “Nećemo okrenuti glavu. Rat na Kosovu i Evropa”. Šarping je bio radikalni zagovornik bombardovanja Srbije. Kako bi dramatizovao srpske zločine na Kosovu i pridobio javnost, tvrdio je da su srpske snage ubijale trudne Albanke, da su im rasporile stomake i pekle nerođenu decu na roštilju. Nije se ustezao ni da uporedi srpske zločine na Kosovu sa Aušvicom. Do dana današnjeg to je najniže dno koje je dosegla postratna nemačka politička retorika. A u knjizi kojom je promovisao bombardovanje Srbije, taj isti Šarping tvrdi da je dugo čitao Andrića. On koristi “Pismo iz 1920” da opravda bombardovanje Srbije tvrdnjom da na Balkanu ima toliko mržnje da NATO jednostavno mora da interveniše.
A ova iskrivljena interpretacija Andrićevog “Pisma iz 1920” najzad je stigla čak i do najmoćnijeg čoveka na svetu: američkog predsednika Bila Klintona. Početkom devedesetih, Klinton je pročitao “Balkanske duhove”, autora novinara Roberta D. Kaplana. Knjiga je veoma površna i krcata klišeima. Kaplan je čak izmislio teoriju da nacizam duguje svoje korene delom i Južnim Slovenima. U Beču, piše Kaplan, “veoma blizu svetu Južnih Slovena, Hitler je naučio da mrzi tako zarazno”. Uprkos ovakvim glupostima (ili možda upravo zbog njih), knjiga je bila veoma uticajna u SAD u to vreme. Klintonovi (i Hilari je pročitala tu knjigu) bili su toliko impresionirani da je Njujork tajms spekulisao da li će čitanje te knjige uticati na američku politiku prema Balkanu. A to se zapravo i desilo. Klinton je rekao svom ministru odbrane Lesu Aspinu da mu je Kaplanova knjiga otvorila oči za duboko ukorenjene uzroke sukoba na Balkanu. Ovo će kasnije dovesti do američke intervencije. A ko je Kaplanov najvažniji svedok za ovu teoriju o drevnoj, navodno biološkoj mržnji na Balkanu? Pa da, Ivo Andrić i njegovo “Pismo iz 1920”. I opet, ovo nam ne nudi nikakav nauk o Andriću, ali govori mnogo o činjenici da književnost može da bude veoma moćna i veoma slabašna u isto vreme.
Posebno kada je njen tvorac mrtav i kada ne može da govori o instrumentalizaciji svojih misli.
Andrić i diplomatija
Andrić je bio rođeni diplomata. Miran, oprezan, povučen. On je kroz život hodao na prstima. Sve što je rekao bilo je dobro promišljeno. Više je voleo da prozbori reč manje nego jednu previše. I sem u mladim godinama, kada je svom prijatelju Vojmiru Durbešiću napisao kako sanja da siluje ćerke višegradske sitne buržoazije, nikada nije izgovorio nijednu radikalnu misao.
Nije želeo ni da ulazi u javne polemike i prepirke, kao Miodrag Bulatović, Brana Crnčević, Miroslav Krleža ili neki drugi pisci koji su danas potpuno zaboravljeni van svog jezika. To ga razlikuje od drugih pisaca u diplomatskoj službi. Crnjanski je, recimo, bio veliki pesnik, ali politički naivan. Andrić je bio sve samo ne naivan. I bio je veoma lojalan. To su sve osobine koje su ga činile idealnim diplomatom. Neko sa Andrićevim osobinama napravio bi veliku karijeru u bilo kom ministarstvu spoljnih poslova, bilo koje zemlje, bilo kada.
Andrić i nacisti
To su uistinu bile najteže godine njegove diplomatske karijere – a i najneuspešnije. Jer njegov glavni zadatak u Berlinu bio je da sačuva Jugoslaviju od rata. To je izgledalo moguće 1939. godine. Naravno, Andrića su špijunirali u Berlinu, a pošto Nemci mnogo vole arhive i arhiviranje, mnogo tajnih izveštaja o Andriću i dalje je pohranjeno u arhivama Ministarstva spoljnih poslova. Iz tih dokumenata možemo da vidimo da je Andrić davao sve od sebe da zadobije poverenje Nemaca.
Zvanično nastupajući kao diplomata, govorio je o Hitleru i nacionalsocijalizmu u najvišim tonovima – posebno kada je sumnjao da je njegov sagovornik možda špijun ili je mislio da su negde sakriveni mikrofoni. Ali naravno da njegovo hvaljenje Hitlera kao velikog lidera nije odražavalo njegove prave misli i osećanja. Ono što je zaista mislio vidi se u njegovim privatnim beleškama. Morao je da vodi dvostruki život: danju se smeškao nacistima koje je noću psovao i prezirao. To jeste profesionalna deformacija svakog diplomate, ali je sigurno bilo posebno teško kada vam se desi da ste diplomata u Hitlerovom Berlinu ili u Staljinovoj Moskvi.
Interesi komunista i Andrića jednostavno su se poklopili 1944. Komunistima je trebala neka viđena figura za njihovu kulturnu politiku, Andriću je trebao izdavač za njegove romane
Andrić je bio pozvan na Hitlerov rođendan te 1939, kao i stotine drugih, ali jeste mu ukazano posebno poštovanje od protokola nacističke Nemačke. To je bilo zbog Hitlerove želje da pridobije Jugoslaviju kao saveznika. O svemu tome pišem u poglavljima posvećenim Andrićevim godinama u Berlinu.
Staljin i Andrić se nikada nisu sreli, ali Andrić jeste bio počasni gost na Prvomajskoj paradi u Moskvi 1947, a sudeći po članku koji je napisao o tom događaju, verovatno je stajao prilično blizu Staljinu.
Bilo je to u vreme kada su odnosi Staljina i Tita bili zvanično i dalje dobri. Andrić je morao da hvali Staljina u tom članku, ali je on to rešio na veoma mudar način. Nije glorifikovao diktatora izravno, već je opisivao entuzijazam i radost na licima ljudi koji su paradirali na Crvenom trgu u trenutku kada ugledaju Staljina. Tako je on mogao da kaže nešto lepo o jednom od najvećih zločinaca u istoriji a da ne mora da laže, pošto je samo opisivao radost njegovih sledbenika. Ovo je tipičan primer kako je Andrić uspevao da se izvuče iz teških situacija, pošto ne treba ni pričati o tome koliko je prezirao ne samo Hitlera već i drugog velikog evropskog zločinca tog doba.
Andrić i 27. mart
Zvanični Beograd nije verovao Andriću. Smatrali su da je čovek Milana Stojadinovića, koji je svrgnut 1939. godine, što je i bio razlog da Andrić postane ambasador u Berlinu. Godine 1941. Andrić je bio besan što je isključen iz tajnih pregovora Nemačke i Jugoslavije. Smatrao je to poniženjem. Ali posle rata se ispostavilo da mu je to možda spaslo život. Svakako je spaslo njegovu karijeru pisca. Sumnjam da bi ga komunisti prihvatili da je igrao značajnu ulogu u pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu.
Kao diplomata 1941, Andrić se jeste zalagao da Jugoslavija pristupi Paktu. Ne zato što je verovao u fašizam ili nacizam, već jer je mislio da je to jedini način da se spreči nemački napad na Jugoslaviju. Logika je bila jednostavna: ako ne možete da ubijete zver, padnite joj u zagrljaj. To je bio standardni pristup na Balkanu tog doba, ne samo u Beogradu. Dolaženjem pod Hitlerovo krilo spasli biste se Musolinijeve ekspanzionističke Italije.
I, još važnije, postojala je nada da će Hitler prvo napasti Sovjetski Savez i tamo doživeti poraz, i da će Jugoslavija tako biti pošteđena. Bivši zamenik šefa jugoslovenske diplomatije Ilija Jukić pisao je u svojim memoarima da je hrvatski lider Vlatko Maček često govorio: “Što se Hitler više zaglibi u rusko blato, to će Jugoslavija moći lakše i slobodnije da diše.” Ne znam da li je Maček to zaista tako rekao, ali je to svakako prikladan opis jugoslovenske politike.
Andrić tokom nemačke okupacije
Od marta do avgusta 1943, vozovi za deportaciju sa skoro 50.000 Jevreja iz Soluna prelaze preko Balkana ka Aušvicu i Treblinki. Oni prolaze i kroz Beograd. Iz Prizrenske ulice, gde tada stanuje, Andrić ima pogled na železničku stanicu. Često posmatra šta se tamo događa, što se vidi i u njegovim beležnicama.
Svako ko ovo zna neće moći da pročita pasus iz “Na Drini ćuprija” a da ne pomisli na ovo. To je opis Višegrada kojeg povezuje železnica. Ceo grad slavi. Ali ne Alihodža, muslimanski trgovac staromodnih pogleda i izgleda.
Za razliku od većine ljudi koji žele da ga prigrle za svoju naciju, Andrić je govorio šest jezika i poznavao književnost napisanu na tim jezicima
On upozorava mladog trgovca koji je vrlo entuzijastičan zbog dolaska voza i svih mogućnosti: “Vozaj se ti, živ bio, vozaj kud god hoćeš, ama sve se bojim da će ti to vozanje jednog dana na nos udariti. Doći će vrijeme pa će te Švabo voziti i tamo gdje ti nije milo i gdje nikad pomislio nisi da ideš.” A ovo je, ponavljam, napisano okvirno u isto vreme kada su vozovi sa deportovanim Jevrejima iz Soluna prolazili kroz Beograd.
Andrić i komunisti
Interesi komunista i Andrića jednostavno su se poklopili 1944. Komunistima je trebala neka viđena figura za njihovu kulturnu politiku, Andriću je trebao izdavač za njegove romane – i bingo!, pronašli su jedni druge. Ovo potvrđuje i Milovan Đilas u svojoj knjizi “Vlast i pobuna”, u kojoj se nalazi jedan od najboljih i najlucidnijih portreta Andrića koji je ikada napisan. Andrićeva pozicija u oktobru 1944. nije bila laka. Bio je lojalni diplomata monarhističke Jugoslavije, države koja je progonila komuniste.
Naravno, i komunisti su znali za Andrićevu prošlost, da je “klasni neprijatelj”. Ali s druge strane, tokom nemačke okupacije, Andrić je pokazao besprekorno vladanje i principijelno nije objavio niti jedan red. On nije potpisao antikomunistički pamflet koji su objavili Nemci. Ove činjenice komunisti su znali, i tako je njegovo ponašanje tokom okupacije poslužilo kao most koji je mogao da pređe 1944. Uz to, ne smemo zaboraviti ni da je Andrić celog života podržavao ideju Jugoslavije. A posle rata, komunisti su bili jedina politička snaga koja je mogla da garantuje novi jugoslovenski eksperiment.
Andrić i jugoslovenstvo
Andrić je privatno kritikovao pojedine aspekte Jugoslavije, kako prve tako i druge. Videćete tragove toga u “Znakovima pored puta”. Ali on nikada nije doveo zajedničku državu u pitanje. Jugoslovenska ideja njemu je bila sveta. Postojanje jugoslovenske države bilo je glavni i najvažniji činilac njegovog političkog mišljenja. Da li je ta Jugoslavija bila monarhistička ili komunistička, demokratska ili diktatura, bogata ili siromašna, možda nije bilo potpuno nevažno, ali mu nije bilo na prvom mestu. Jer politički gledano, bez Jugoslavije za Andrića je sve bilo ništa.
Čiji je Andrić pisac
U svojim razgovorima sa Ljubom Jandrićem, tim Ekermanom njegovih poznih godina, Andrić je bio veoma glasan u kritikovanju svakog nacionalizma u Jugoslaviji. Bio je najstroži prema “svojim” Hrvatima, ali nije poštedeo ni Srbe. “Neki srpski šovinisti pokušali su takođe da me izbace”, kaže on Jandriću jedared, žaleći se da je šovinizam svuda isti, i da uvek ima isti cilj: da se suprotstavi pravoj umetnosti. Andrić citira Getea koji je kazao da ne postoji patriotska umetnost ili patriotska nauka, jer obe mogu da postoje samo kroz slobodnu interakciju među ljudima. “Svi nacionalisti na svetu treba to da znaju! Uključujući i naše!”, citira ga Jandrić.
Gete je dobar primer u ovom slučaju. Da se sutra raspadne Nemačka, da li bi se žitelji Hesena i Tiringije tukli oko toga kome je pripadao, samo zato što je rođen u Frankfurtu, a umro u Vajmaru?
Andrić je bio rođeni diplomata. Miran, oprezan, povučen. On je kroz život hodao na prstima. Sve što je rekao bilo je dobro promišljeno
Danas, van “Jugosfere”, pitanje kome Andrić “pripada” zaista nije važno. Za mene kao biografa, sukob o njegovoj naklonosti nije potpuno irelevantan, ali je od sporednog značaja. Andrić je bio dete hrvatskih roditelja iz Bosne, koje je podigla katolička hraniteljska porodica. On je smestio većinu svojih najvećih dela u otomansku Bosnu i uvek je govorio da mu je Bosna emotivna domovina. Ali proveo je većinu svog života u Beogradu, i smatrao sebe srpskim predstavnikom jugoslovenske književnosti. Njegovu odluku treba poštovati. Ali, po meni, pravi kontekst u kojem su se odvijali njegov život i njegova književnost nadilazili su uske nacionalne granice u koje neki ljudi žele da ga smeste.
Pogledajte samo njegovu biblioteku, koja je očuvana u njegovom bivšem stanu na Andrićevom vencu: tu su knjige na španskom, pored onih na nemačkom i italijanskom, francuske pored ruskih, srpske uz hrvatske i bosanske. Za razliku od većine ljudi koji žele da ga prigrle za svoju naciju, Andrić je govorio šest jezika i poznavao književnost napisanu na tim jezicima. Prebacivao se sa Getea, Stendala, Slovackog, Njegoša, Goje, Gučardinija i Gogolja tako prirodno kao što bi neko uhvatio autobus iz Beograda do Bubanj potoka. Ovo je bio njegov kontekst. Zato njegova biografija nosi podnaslov “Evropski život”.
Извор:
