ПРЕПРЕКЕ У ВЕРИ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ

О.Стефан Фримен је свештеник Православне цркве "Свете Ане" у Оак Риџу у Америци. Његов блог "Слава Богу за све ствари" брзо је постао једна од најчитанијих православних локација на Вебу, често преведена на румунски, француски и српски, од стране ентузијастичних читалаца. Аутор је књиге " Everywhere Present " и аудио подкаста "Слава Богу"

14. април 2018., отац Стефан Фримен
Моје писање и мисли ме често носе до „ивица“- до ивице невере и до ивице дубине вере. Мој инстинкт за ова места је инстинкт за препреке у вери. Зашто неки верују а неки не? И која је тачна природа вере и невере?
Постоји један облик вере који је познат свима. То је једноставно начин на који видимо свет.Ми нисмо посебно свесни икаквих напора потребних за ову вежбу. Отварамо очи, гледамо, и видимо шта видимо. Међутим, ово опажање може бити замагљено многим стварима. За неке, свако просто опажање света замагљено је страхом и анксиозношћу. Ствари не само да нису онакве какве изгледају, него су виђене као претња. Ако никада нисте имали ово искуство, ви сте благословени.
Сећам се свог првог искуства са једним велеградом- Њујорком 1971. Радио сам као улични свирач заједно са једним пријатељем. Град је био невероватан- стални празник за очи и чула. Никада тако нешто нисам видео. Седам дана након нашег доласка, нападнути смо уз претњу ножем. Оно што смо финансијски изгубили било је безначајно. Оно што сам ја изгубио био је град са којим сам се приви пут суочио. На његовом месту била је непријатељска, опасна средина у којој је свако лице било потенцијални непријатељ, а сваки пут је био скривено место за неку наредну катастрофу. Вратили смо се кући.
Наравно, ово „опажање“ света је својеврсна психолошка магла. Али вреди запамтити како ми видимо у магли.
Постоји начин виђења који многи описују као „видети ствари онаквим какве јесу“. Ми претпостављамо да видимо ствари објективно, реално, тачно, нормално, итд. Све ово узима здраво за готово сагласност која се тиче наших опажања. Могло би се лако прихватити да унутрашње диспозиције и културолошки усаглашене идеје искривљују ова опажања. Расно подељено друштво мог детињства на Југу садржало је велики број лажних али опште прихваћених (од стране белаца) искривљења света. Они који су почели да говоре о једнакости у почетку су звучали као људи са друге планете. Мало је чудно што је Мартин Лутер Кинг Јуниор описао визију света у коој раса није проблем у смислу „обећане земље“.
Ова питања везана за опажање су кључна у разумевању вере и превазилажењу препрека. Вера је средство опажања. Она је „орган“ вида и слуха. Она је „доказ ствари које нису виђене“ или „виђење невидљивих ствари“. „Видети невидљиво“ је заједнички део са „упознати непознато“. Божје ствари нису очигледне ни јасне замрачном срцу.
Наше савремено тумачење ствари „онаквим какве јесу“ је просто разумевање ствари на „световни“ начин. Најочигледнија ствар за савременог човека је да је свет велика неутрална зона. Бог (ако има Бога) може направити избор да ли ће бити присутан у свету, али нема ничега у свету што је суштински повезано са Богом. Свет је само свет. Он живи у магли невере. Много пута чујем од неверујућих (или неких врста верујућих) како изражавају своју жељу за Богом кроз то да се Он открије свету на јасан и непогрешив начин- добро би било у виду анђела.
Са таквом претпоставком која се заснива на свему што се појављује, није чудо што је визија дата од стране вере камен спотицања. Опажати свет као светињу и чудо у супротности је са нашим заједничким културолошким становиштем. Све „је што је“ , а истицање било чега другог о њему се види као метафора, алегорија, симболизам или „мистицизам“.
Када неко каже да „верује“ у Бога, нисам увек сигуран да то и мисли. Сасвим је могуће (чак је често и случај) да он често мисли нешто сасвим друго од онога што бих ја подразумевао под овом изјавом. Постоји прихватање Бога као теоријске скице, менталне сагласности, чак и поуздане менталне сагласности у постојање неког вишег бића које воли, ствара и обезбеђује стварање. Та поуздана сагласност може имати важно значење: „Библијски Бог“ или „ Бог и Отац и наш Господ Исус Христос“, итд. Међутим, у многим случајевима (чак у већини), поуздана сагласност у постојање таквог Бога не мења облик ни природу самог стварања: она остаје исто неутралан, световни свет. Ово је ситуација коју сам описао као „двоспратни универзум“.
Постоје многе верзије таквог Бога- од такозване буквалне верзије до фундаменталистичке, до племенитог, политички коректног Бога савременог либерализма. Неки се боре са именом овог Бога, питајући се да ли „Он“ треба да буде замењен са „Он/Она“ или неологизмом ( у једној школи коју сам похађао, извесни професори само би прихватили папире написане у складу са неологистичком ортодоксношћу- то је било пре 30 година).
Али значење „супериорно биће“ у двоспратном универзуму је релативно изван ове суштине. Такав Бог, без обзира на значење, није Бог и Отац нашег Господа, Бога и Спаситеља Исуса Христа: он је једва хришћанизована верзија древних небеских богова. А у културолошком опажању савремене, световне природ, то би се сматрало угроженом врстом. Неколико напада на хришћанску веру звучало би исто тако сулудо као код Ричарда Дакинса и Кристофера Хиченса. Њихове нетачности и карикатуре су ривализоване само дреком присталица чијег бога они мрзе.
Али хришћани би требало добро да послушају њихову критику- неко или у најширем смислу култура их је подучила богу у којег не верују. Рећи :„Верујем у бога кога је описао Дакинс, само зато што су моји разлози веома добри“ заправо је неприкладно. Шта су Дакинс, Хиченс и друштво открили је препрека у вери. Ако је сам универзум то што они опажају- ако је он заиста инертан, самоодржив, самопуздан и духовно неутралан, онда је спор против Бога о коме учимо и кога знамо у Исусу Христу заиста јак. Постављање небеског бога изнад и ван таквог света је можда занимљиво, али није убедљиво и, у вишем смислу није ни хришћански. Дејвид Бентли Хард мора ово да каже о хришћанском Богу:
Говорити о „Богу“ исправно- у смислу који одговара учењу ортодоксног јудизма, хришћанства, ислама, сикизма, ведантика и бактикског хиндуизма, бахаи, у многоме и древног паганизма и тако даље- исто је што и говорити о једној бесконачној основи свега тога: вечној, свезнајућој, свемогућој, свеприсутној, нествореној, непроузрокованој, савршено узвишеној од свих тих ствари и због таквог нарочитог разлога свеприсутној у свим стварима.
Бог тако схваћен није једна посебна ствар постављена над створеним универзумом, као његов додатак, нити је он сам универзум. Он није биће, бар не у смислу у каквом је дрво, сат или у смислу какав је бо; он није још један предмет у инвентару ствари онаквих какве јесу. Он је бесконачан извор свега, у коме све ствари живе и у коме се све ствари крећу и које имају сопствено биће. За њега се може рећи да је „изван бића“ ако под „бићем“ мислимо на свеукупне коначне ствари, али такође се може назвати „бићем за себе“ јер је Он неисцрпни извор читаве стварности, самовољно биће од кога је контингент увек у потпуности зависан, једниство у основи свих ствари.
Насупрот томе, говорити о „боговима“ значи говорити о вишој или моћнијој или сјајнијој димензији иманентне стварности. Било који богови који могу бити тамо не превазилазе природу него јој припадају. Њихове теогоније могу се пребројати- како су настали из првобитне ноћи, или су били рођени од стране другог, титанског претка, и тако даље- и у многим случајевима предвиђена је њихова коначна смрт. Сваки од њих је биће за себе пре него што је „само биће“, и они су ти чије постојање пре зависи од универзума него обрнуто. Може постојати бесконачна разноликост оваквих богова, док Бог може бити само један. Или, још боље, Бог није само један-само јединствен и једини- већ је сам по себи јединственост, једини чин постојања захваљујући коме постоји било која коначна ствар и све ствари заједно. Преузето из „Бог, богови и виле“, Прва ствар, јун/јул 2013.
Бог описан од стране отаца је „ван свог постојања“. Он је „неизрицив, непојмљив, невидљив, несхватљив, вечно постоји и увек исти“. Како ми опажамо таквог Бога?
Први и најважнији одговор за хришћане је да Исус Христос није ништа друго до Реч Бога Оца, Логос у темељу бића, и да је Он постао човек. Према речима Јеванђеља по Јовану: „Бога нико никада видео није. Јединородни син који је у наручју Оца, Он га објави“ (буквално „Он га је протумачио“).
Као што је отац Томас Хопко рекао више пута: „Не можеш знати Бога... али Му мораш дати до знања да то знаш“.
Овај крајње трансцендентни, али истински оваплоћен Бог, такође објављује себе првенствено посредством светих тајни и живота „брачне заједнице“ (да искористимо израз Светог Иринеја“). Бог, кога не можемо познати може једино бити познат јер Он себе открива- Он себе чини познатим. Он није предмет међу предметима, нити је Он идеја међу идејама.
Свети живот не треба схватити као дискретне тренутке милости које дели Црква, већ као откровење божанске стварности, дар од самог живота од Бога који нам Он даје у средствима како га је Он наменио. А средства нису произвољна- она су се сама открила из односа између Бога-кога-не можемо-познати и Његове творевине. Оно што ми опажамо вером кроз причешће је такође откровење о хлебу- суштинском хлебу. Јер оваплоћени Христос је Господар творевине који окупља све ствари око Себе.
Психолошки појам „однос“ који се доста наметну у модерном хришћанству представља одступање од онога што је успостављено у Писму и историјском животу заједнице вере. То је новина- исувише погодна за културу прожету прекомерном психологијом.У свету који је вођен ратним идентитетом од 6 милијарди лажних себе, још један однос једноставно није спасоносан. Лажно ја нема истински однос.
Треба да буде очигледно да ми не можемо опазити истинског Бога у смислу опажања који доминира у нашем културном животу. Вера је средство опажања која захтева једну промену у вршиоцу опажања. „Блажени су чисти срцем јер ће Бога видети“. Почетак вере је покрет (који је увек суштински једна промена) који је у исто време далеко од нашег садашњег опажања и који је окренут Богу-који-не може-бити-спознат. То је увек покрет ка истинском бићу.
Овај покрет који је окренут ка Богу је инициран у нама милошћу, Божјом силом која нас повлачи, охрабрује нас, која негује нашу жељу за стварним постојањем. Дмитри Станилоа описује овај одговор:
На почетку то је само једноставна воља да се верује у нешто а не да се нешто ради. Тако да неминовно првобитан напор наше воље у погледу добра, може имати само једну ствар: веровање. Што се нас тиче, ми не можемо почети нигде друго, неком променом добра у нашем животу, осим у томе да верујемо. И онај ко жели да верује, долази до тачке где може...
Дакле пре него што крене на пут очишћења, неопходно је за човека да ојача своју веру коју је примио на крштењу, вољом, али како је вера однос ума према Богу, она не може бити ојачана осим осим ако не почнемо чешће да мислимо о Њему, не у теоретском смислу, као филозофској теми неке студије, али о Њему од кога ја зависим у свему и Који ми може помоћи у мојим недостацима. Али мисао о Богу је стварна и одржава се кратким и честим сећањем на Њега, побожношћу, осећајем да зависимо од Њега. Таква мисао концентрише наше мисли на Бога или на Исуса Христа, на оно што је Он урадио за нас, на основу основу поверења да ће нам Он сад такође помоћи ( Православна духовност, Киндл 2228-2233).
То нас враћа назад до ивице- где овај чланак почиње. Иако је Бог основа бића, једини основ постојања, наша навика у опажању понаша се као препрека правом опажању. Наш вид треба да буде довучен до ивица (чак оних које су непосредно испред нас) где видимо наговештаје, чак наговештаје наговештаја, да постоји једна Стварност која тамо негде лежи, унутар и изнад свега што видимо. Најмање опажање понекад долази од њене сопствене радости, јер је она Радост и Чудо. То је заједница и уједињење. То је чистоћа срца и љубав.
Недавно ме дирнула изјава Оца Тадеја из Србије:
Има оних који кажу да су атеисти, али атеизам је нешто што не постоји... Не постоји таква ствар. Чак и ђаво верује и тресе се, али он одбија да чини добро. Не постоји особа која не верује у Бога, и не постоји рационално биће на земљи које не жуди свим својим срцем за животом после смрти. Ми ћемо све дати да живимо вечно, и сви ми жудимо за савршеном љубави, љубави која се не мења него траје вечно. Бог је живот, Он је љубав, мир, и радост. Има оних који му се супростављају, али они не могу ништа учинити да Га повреде. Ми сами компликујемо наше животе са нашим негативним мислима (Какве су ти мисли такав ти је живот, 1626-1630, Киндл издање)