05. 11. 2015. 12:13 >> 12:32 Autor: Zorana Šokorac
Isidora za PRVA.RS: „Volela bih da mogu da budem uz decu još neko vreme...“
Mama dvoje dece, Vile i Lava, Isidora Bjelica, pisac, kolumnista i žena koja može mnogo da izdrži, ovih dana boravi u Skoplju na terapijama. Treći put, uhvatila se u koštac sa kancerom, a nedavni post na društvenim mrežama potresao je njene prijatelje i publiku. Zamolili smo je, ako ima snage, da nam kaže kakvi su dani ovog novembra. Imala je snage i odgovorila je...
- Sunce je, a hladno je. Danas je terapija... A sunce teško nalazi put do čoveka koji je u bolovima ali ja ga ipak osećam i radujem mu se i smeškam. Mnogo mi znači ljubav koju dobijam od mojih čitalaca i običnih ljudi, to je takva neverovatna podrška, energija, ljubav, da mi to bukvalno daje snagu. I ovde u Skoplju, kao i u Beogradu, čim me vide grle me, stežu ruke, mole se za mene, daju mi cveće, jabuke, ikonice...To je moja snaga, ta ogromna ljubav hiljada ljudi... Jer ljubav se mora zaslužiti. Ja sam blagoslovena sa ogromnom ljubavlju svih naroda na Balkanu kao i podrškom celokupne javnosti. To je moja snaga: da sam u relativno kratkom životu uspela da zaslužim tu ljubav. Eto, to je sunčan dan.
Trenutno ste u Skoplju na terapijama. Ima li nekih novosti?
- Nema. Teško je. Stisnem zube i trpim, šta ću? Ovo normalan čovek ne može ni da zamisli, da jedan život može da ima ovoliko tuge i bola... Trudim se da ne razmišljam to je jedini način da ne poludim... Znam da je hiljade ljudi koji prolaze isto kao i ja, i onda ćutim i trudim se da molitvom pokrijem misli... Ovo je stvarnost koju većina ljudi ne može ni da zamisli, ali paradoksalno, što je život teži, postajete svesniji i sveta oko sebe i svoje prolaznosti i toga koliko ste mali i sićušni. Ništa ne čisti um i srce kao patnja.
Čemu se ipak nasmejete svakog dana?
- Rak je tuga, ogromna tuga, prema tome humor je način da se on otera. Trudim se da zadržim humor ma kako da je loše jer dok god mogu da se smejem, znači da sam živa i da ima nade.. Humor je, pored ljubavi, najdragocenija stvar na svetu ali istinski duhoviti ljudi su retki, oni su najveći blagoslov čovečanstva. Što je čovek gluplji, sebe ozbiljnije shvata.
Rekli ste nedavno da je ovo zemlja u kojoj se od vas očekuje da bolujete u ilegali. Zašto je to tako?
- Da, ovo je zemlja kolektivnog pijanstva i straha od bolesti i smrti. To je zato što smo odrođeni od Boga...Ovo je zemlja u kojoj su rijaliti programi postali naša stvarnost. Mi živimo kolektivnu amneziju stupidnosti. Dan počinje tim šta je rekla neka starleta, blogerka, krimos, ko je skinuo gaće, ko je koga pljunuo, udario... Ovo je gore od Sodome i Gomore.
Što se tiče samih aktera rijalitija, Isidora kaže da nije problem u tome što su to loši ljudi jer su oni samo jadni ljudi. Veći je problem, tvrdi, to što je rijaliti kolektivno bogohuljenje na sve načine.
- Stvarni život nema šansu prema ovoj režiranoj stvarnosti u kojoj svi postajemo deo ovog strašnog projekta falsifikovanog blasfemičnog sveta. U takvom poretku stvari, ljudi sa invaliditetom, rakom i drugim teškim bolestima, bolesna dečica, starci, svi oni ometaju to pijanstvo zaborava u kojima se bavimo silikonima, prostitucijom, nasiljem, u kojima patološke neobrazovane ličnosti pričaju u kameru satima i postaju heroji nacije. Zašto bi se neko edukovao da pomogne teško oboleloj osobi, zašto bi učio kako se daje i prima ljubav, zašto bi se bavio svojom dušom kad to nije zabavno?
Čega se mi bojimo?
- Statistika je jeziva. Sve je više obolelih a to se stavlja pod tepih, o tome se ćuti ali zato imamo savete šatorskih prostitutki, starleta, blogerki, slušamo njihov veltanšaung i smejemo se jer mislimo da smo bolji od njih. A istina je da je sve ovo što nam se dešava, sve zajedno za plakanje jer mi više ne živimo realni život- ljubav, milosrđe, saosećanje, porodica, Bog - to su kategorije od kojih se beži. Mi smo zarobljenici najcrnje imitacije zivota u kojima su protagonisti ljudi kojima treba stručna pomoć.
Kada je rak u pitanju i saveta u vezi sa bolešću, Isi kaže da je popuno pogrešno davati bilo kome bilo kakav savet. Suština je – vratiti se svom srcu.
- U svojoj novoj knjizi „Sama“ kažem da je suština vratiti se svom srcu jer u našem srcu je živi Bog i za svakog čoveka postoji samo jedna istina. Ono što važi za nekog, ne važi i za drugog. Ljudi su agresivni sa savetima. Ako želimo nekom da pomognemo, pomolimo se za njega umesto da ga učimo šta da radi.
Kada biste svoj život opisali jednom pesmom, koja bi to pesma bila?
- Više sam prozni tip, ali ako baš moram, onda bi to bio Bajron „She walks in beauty“.
Koji film vam vraća snagu, osmeh?
- Mnogo volim Hičkoka, gledala bih njegove filmove i po milion puta.
Isidora je oduvek bila poznata po velikoj hrabrosti, da kaže i da uradi šta misli da je potrebno. Sada, njena najveća hrabrost je da izdrži.
Vaš muž kaže da ste vi...?
- Ne znam šta on kaže. Za razliku od mene, on je jako zatvoren čovek i ni posle 22 godine braka ja zapravo ne znam šta on zaista misli. Teško mu je i neka mu dragi Bog pomogne da sve ovo Izdrži
Porodica, prijatelji, čitaoci, javnost... Svi su ujedinjeni u podršci, ali ipak, najveća snaga, razlog zbog kog se ne predaje, jesu njena deca Lav i Vila.
- Lav i Vila su moji anđeli, moja snaga, razlog što se ne predajem, razlog što sve izdržavam, razlog da pokušavam nemoguće. Beskrajno sam zahvalna Gospodu što mi je dao tako divne dvoje dece. Teško im je, ali su kroz moje stradanje postali mnogo bolji ljudi. Volela bih da mogu da budem uz njih još neko vreme...
Kome najviše verujete u ovim trenucima?
- Gospodu Bogu.
Porodicni rucak... "..koliko vredi fotografija u koju mozete da stanete ti i tvoji najblizi."
