фб СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ
Весна Гобељић ·
...Јер спољашњи луксуз, по правилу, једнак је унутрашњем сиромаштву.
А хришћанство је дошло да испуни људске душе вечним богатством, да их обогати Богом.
Када човек одрасте, детињасте жеље делују смешно.
Баш као што хришћани сматрају пагански луксуз смешним.
Персијски краљеви су се трудили да надмаше све у луксузу: прекривали су зидове својих палата златом, сребром и слоновачом, пили су воду само из једне реке - Хоаспа, и вино из Дамаска, јели су хлеб направљен од фригијске пшенице.
Њихови оброци су свакодневно били украшени јелима из свих крајева њиховог краљевства.
Стотине певача радовало је њихове уши током оброка и пре спавања.
Називали су себе краљевима краљева и господарима народа.
Принчеви Малајских острва називали су себе господарима ветрова и мора од истока до запада!
Велики Могол је имао титулу „свајач универзума“, а његови ратници су називани блиставим и брзим као муња.
Где су сада? Где је њихов сјај?
Где су њихове титуле?
Прашина, трулеж и пепео.
Тако ће и твој луксуз избледети, твоје богатство прећи у друге руке, твоји дани пролетети, твоја снага нестати, а твој гроб ће бити покривен земљом.
И никаква имовина ти неће користити, чак и да поседујеш сву земљу и небо, јер ће небо и земља проћи.
Али постоји нешто што ће остати када небо и земља прођу: праведне душе, обогаћене животом истином и добротом.
Свети Николај Српски
СВЕТ СЛАВИ НОЋ, А ЦРКВА ЧЕКА СВЕТЛОСТ
По речима великог Владике Николаја Жичког:
„Људи славе промену календара, а Бог чека промену човека.
Црква има свој календар, јер има свој пут.
Ко иде за Црквом, не пита шта ради свет.“
Читајући ове речи, у мени се пробудила не жеља да их тумачим, већ да им се поклоним.
Јер ово нису мисли за расправу, већ за испит савести.
Свет броји секунде до поноћи, а Бог броји откуцаје срца.
Свет мења број године, а Црква тражи да се промени човек.
Време у Цркви није сат, већ Литургија. Није календар, већ Крст.
Црква има свој поредак дана и ноћи јер иде путем спасења, а не путем пролазне радости.
Ко иде за Црквом, не осврће се на свет, јер зна да свет живи од буке, а Црква од тишине у којој се чује Бог.
Свет слави ноћ Црква чека светлост.
Свет пали ватру да заборави таму у себи, а Црква пали кандило да би видела срце.
Свет бежи од тишине, а Црква у тишини стоји пред Живим Богом.
Јер само у тишини човек чује колико је далеко отишао од истине и колико му је Господ близу.
И ево, недеља пред Божић недеља строгог поста, по Завету Светога Саве. То није обичај ради реда, нити подвиг ради поноса, већ литургијска припрема да душа постане пећина Витлејемска.
По том Завету, српски народ је учио да се пред Божић не весели телом, него да се смирује духом; да не пуни трпезе, него да празни срце од греха.
У овој недељи пост није дијета, већ молитва тела.
Молитва није реч, већ стајање.
А стајање пред Богом јесте најдубљи облик вере.
Христос не долази у буци, него у смирењу.
Не у раскош, него у сиромаштво духа.
Не у ноћ овога света, него у светлост покајаног срца.
Док свет слави крај једне године, Црква се моли за почетак човека.
Јер највећа промена није у календару, већ у срцу.
И највећи празник није поноћ, већ тренутак када се Христос роди у нама.
Горан Пузовић
ДУХОВНА СНАГА МОЛИТВЕ
Уђосмо у нову годину.
Прошлост као лекција
Лудовао сам, славио, пио, јео, преједао се… али све је то прошлост.
Нису ти дани који су прошли изгубљени..
Сваки тренутак раскалашног живота оставља траг, али траг који можемо очистити покајањем и молитвом.
Сада корачам лаганије, са срцем које више жуди за миром него за узбуђењем.
Јер живот није у томе да се број дана множи, већ да се душа мења.
Прихватам, као што и цео свет прихвата.
Али је не славим.
Не зато што је грех, него зато што сам схватио:
сваки дан који ми је Бог подарио празник је сам по себи.
Сваки дан је дар и разлог за благодарност.
Први јануар није више важан од осталих дана; вредност дана мери се у души, а не у броју на календару.
У последње време људске очи гледају ме чудно.
Питају где идем.
А онда додају
„Молитва је свуда иста."
Јесте, и у томе се слажем.
Али мој пут није исти као пут сваког другог.
Не идем да бих испунио формалност, не идем да бих се уклопио или да бих рекао „био сам тамо“.
Идем да бих се захвалио.
Идем да бих дубоко осетио живот и духовни дах светог места, да бих срцем говорио са Богом.
Да, молитва је свуда иста....
Свако место носи свој дух, своју историју, своју братију која се у молитви годинама укорењује и учи.
Идем да примим благослов који не потиче од зидова, већ од живота који тамо дише, од братије која се моли, од тишине која говори.
Кажу ми да је то већ егоизам, и „шта имаш од тога“.
Али не постоји већа добит од унутрашњег мира, од свести да сам присутан тамо где Бог јесте, од благодарности што ми је дата прилика да ходам, учим, слушам и примам. Молитва јесте свуда иста, али ако се не присуствује с пажњом и благодарношћу она остаје реч, а не искуство, не живот.
Живот храма није свуда исти.
Његова прича није иста.
Његов ктитор, градитељ, монашка братија која у њему живи сви су у молитви, али сваком је радост да га посетиш, јер ми не долазимо у зидове, већ у нечији дом.
Не идем да гледам грађевине.
Идем на јутарњу или вечерњу службу.
Идем да слушам, да питам, да потражим благослов и да се захвалим. Ретко сам изашао из светиње а да нисам био на Литургији, да нисам преноћио, поделио оброк, осетио живот и дух места, разговарао са братијом.
Био на доручку или вечери, у радости монашке љубави и благослова. Трпеза је скромна , сваки тренутак постаје молитва.
Био на послушању или остао на беседи срце се отвора, душа се испуњава мудрошћу и благодаћу, а свака реч и сваки подвиг постају светлост на путу ка смирењу и љубави Божјој.
Када сам у Дечанима разговарао са монахом, споменуо сам своје срчане проблеме.
Он је, смирено, одговорио: „Ја сам лекар, кадиолог, али заједно се помолимо нашем Лекару и краљу, Светом Стефану Дечанском.“
Те речи, једноставне, а толико пуне вере, оставиле су дубок траг у мом срцу.
Наравно, наставио сам да пијем лекове које ми је прописао доктор.
И чудо је у томе не чудо на начин који очекује тело, већ чудо које осећа душа: срце ми је полако проналазило свој ритам у тишини, а ум је добијао мир који ниједан лек сам по себи није могао да донесе.
Молитва ме је учила стрпљењу, смирењу и поверењу да живот, чак и када тело пати, има свој смисао, и да је сваки удах дар који долази од Бога.
Тако сам схватио да вера и медицина, молитва и лекови, нису противници, већ сапутници.
Јер тело је крхко, али душа, ако се отвори за Божју руку, налази своју вечну снагу.
Дечани су само један пример, једна тачка на великој мапи духовности.
И у томе је велика поука: човек који тражи исцељење само у лековима, можда ће се лечити споља, али само молитва открива исцељење изнутра мир који премошћује страх, и љубав која премошћује бол.
И пишем.
Али мој духовни успех није у речима, него у обичном народу.
Када ми неко захвали што му је текст помогао да пронађе смирење, када чујем да моји текстови красе нечије путописе или да се у неким храмовима после Литургије читају као беседа тада осетим прави благослов.
Тада схватим да кроз писање помажем себи и другима, да речима оживљавам оно што сам учио у храму, да истина и мир који долазе кроз причу постају део живота оног ко чита. Има ли веће добити од тога?
Има ли већег благослова?
Све је почело давно, када сам кренуо да обилазим светиње без дубоке везе са духовношћу.
Било је молитава и тражења Божије помоћи, али благодарност је била ретка.
Све док, пре неколико година, нисам лежао у болничком кревету и осетио силу једну која ме вуче и другу која ме враћа.
Јер једна сила ме вуче низ ходник смрти, а друга ме враћа у живот обе су биле као вага, али је Божанска сила превагнула.
Ту силу славим и о њој се молим, јер она кроз страх, бол и немоћ отвара очи душе, подиже човека и води ка светлости.
Захваљујем се за ту милост, знајући да је само она истинска сила живота и спасења.
Тада сам научио да благодарим.
Од тада не идем да бих ишао.
Идем јер сам остао.
Идем јер ми је даровано.
Идем јер дугујем.
И благодарим кроз писање, кроз разговоре са монасима и кроз учење онога што су они учили вековима: мир, стрпљење, покајање и молитву једини лек за све.
Не пишем да бих некога убеђивао.
Пишем да бих кроз причу изнео истину.
Јер када се човек престане мерити
календарима и туђим мишљењима, тада почиње да живи не по датуму, него по души.
Слава Богу за све.
Горан Пузовић
2026
