логоFacebookTwitterYouTubeeMail

7.Vselenski.sobor

Павел Флоренский и Сергей Булгаков. Михаил Нестеров. Масло. 1917

"Много пута сам почињао да Вам пишем и исто толико пута престајао са писањем.

Необично би ми се хтело да будем у општењу са Вама, али Вам не писах (чак и сад не пишем оно што бих хтео), јер је мојим животом завладала - нека неизрецивост, и то до те мере да чак ни за самог себе не налазим речи, да у њих сместим своје унутарње биће.

Само ми је једно јасно: свуд некакви тамни зидови, удари ако хоћеш и главом о њих, и опет ни рупицу нећеш отворити.

Од науке и философије, и њима сличних ствари, већ одавно сам дигао руке, и престао да сматрам да су оне "све".

Управо тада сам почео да назирем, да је смисао и циљ нашег подвига и труда - општење са личношћу: не у "делатној љубави" и не у "служењу ближњем" (ни на то нисам гледао и не гледам као на "све"), него у додиру голе душе са голом душом.

Ако постоји могућност да човек постигне нешто позитивно, то се може десити само у таквом додиру и кроз такво сједињење, у коме би бар два човека схватили један другога на свагда и до краја.

Само у таквом додиру они се могу један другом открити као бескрајност.

Увидео сам да је такво јединство - основа свега, и да је оно постулат целокупног живота.

Но да ли је оно остварљиво? - То је за мене судбинско питање.

И, премда у извесним моментима оно (јединство) изгледа пуна стварност, у другим опет - оно ишчезава бесповратно, остављајући иза себе границе и провалије међу личностима.

Тада изгледа, да сви напори да се оне премосте, остају тужна и бесмислена људска мука...

Човеку није потребан пријатељ, па ма он био геније, он се не нуждава у умним, префињеним и финим односима, њему је потребан једноставно Друг, и топли, целосно људски односи, такви односи, када дају себе, а не своје, и узимају мене, а не моје.

Да ли је то могуће?

Ако није, онда се сав живот обавија безизлазно мрачним покривалом, зато што без тога постаје немогуће и било какво стваралаштво и делатност.

Јер "дела" сама за себе, неосветљена личним односима, изгледају ми исувише непотребна. Сва "дела" имају за мене само символичку вредност, тј. уколико она изражавају и служе личном општењу, не унутрашњем савезу.

Може бити, с философске и књижевне тачке гледишта, ја овог момента говорим сувише наивно и површно. Али кад живот ишчезава, човеку није до "дубина", и кад се не бави ничим од онога што је једино на потребу.

Ја не желим "дубине", не треба ми књижевност, не требају ми "дела" и стваралаштво, иако бих можда могао да дам нешто генијално.

Апсолутна вредност, познање Бога, не зависи од нас, оно се не среће "кроз огледало у загонетки" - у немирном коловрату символа поезије и философије; а нама требају не стидљиви осмеси Мудрости, но - све или ништа!

Додирнути Бога руком, ако је то могуће, - мислим да је могуће само кроз душу другога, Друга; и тиме све испунити сазнањем стабилности, ухватити се руком за "мишицу Силнога" ...

Остало ће све бити благословено, свето, добро, али не сада него тада..."



ПАВЛЕ ФЛОРЕНСКИ, Писмо из 1905.

 

 

 

Извор од фб профил на

Светланка Арсовска

 

 

 



Видео содржини

Поуки од Светите Отци

dobrotoljubie