логоFacebookTwitterYouTubeeMail

 

Goran Trajkoski: nezadovoljstvo čovečanstvom

Intervju sa nekadašnjim članom kultnih makedonskih bendova Padot na Vizantija, Anastasia i Mizar, i autorom muzike za film "Before the Rain".
Autor: Nikola Urošević

 

Krajem prošle godine, Goran Trajkoski, čovek čija su genijalnost i posvećenost ostavili jasan trag na ovdašnjim prostorima, prvenstveno kroz bendove Padot na Vizantija, Mizar i Anastasia, a odmah zatim i kroz raznorazne projekte i solo radove, izdao je dva maestralna albuma,  „Na svetov ubavina” i „Teškiot glas na novite himni”. Dok je prvi mozaik komada primenjene muzike iz srca teatra, drugi je eshatološki monolit modernog gitarskog zvuka, pravo iz purpunog srca Vizantije. Tim povodom, uradili smo ovaj intervju sa njim.


Prošle godine si izdao dva albuma, „Teškiot glas na novite himni“ i „Na svetov ubavina“, kompilaciju pesama koje su rađene za pozorište. Neke kompozicije se ponavljaju na oba, ali to samo dodatno proširuje njihov prostor i potencijal, s obzirom da u pozorišnim aranžmanima dosežu svoju dramsku punoću. „Teškiot glas na novite himni“ opet nosi „ličniji“ pečat i deluje kao, ne bih rekao konačna, ali zaokružena izjava, koja je plod višegodišnjeg sozercanja sebe i sveta oko sebe, umetnosti, vere, politike, ljudskih sudbina. Čak sam i taj simbolični povratak na, uslovno rečeno, postpank zvuk, doživeo kao deo procesa i neku vrstu zatvaranja kruga koji je počeo sa „Padot na Vizantija“. Ali, kao što neko nekad reče, „Vreme nikad ne umire. A i krug nije pravilan“. Koliko dugo si radio „Teškiot glas na novite himni“ i šta je sve utkano u njega?

Početna ideja mi je bila da napravim dva albuma sa istim pesmama i različitim aranžmanima. No, nisam bio dosledan tome iz raznih razloga koje neću da nabrajam jer ne želim da zvuče kao opravdanje. Ipak, uspeo sam da objavim dva albuma, a te četiri zajedničke pesme su ostatak te neostvarene ideje. Pozorišna inspiracija je prisutna na oba albuma. Na „Na svetov ubavina” ona je logična i podrazumeva se iz samog podnaslova albuma. Na ovom drugom takođe, jer svakodnevne obaveze i veze sa pozorištem mi ne ostavljaju puno vremena da delujem izvan njegovih okvira. Kao rezultat svega toga, čak šest od jedanaest kompozicija na „Teškiot glas na novite himni” su iz pozorišnih predstava; ako ne u svom konačnom obliku, onda barem uzimaju pozorišne predstave kao inspiraciju ili polaznu tačku. Ako je „Na svetov ubavina” rezime mog pozorišnog opusa i dizajniran je takvom zvučnom i produkcijskom estetikom, ovaj drugi je nešto što sam uradio kao potrebu da nadoknadim propušteno, nešto što sam bio započeo u prošlosti i što nisam uspeo da dovršim. Naime, svojevremeno sam smatrao da je moguće razviti određene ideje na barem dva ili čak više načina. Gledajući unazad, mogu da istaknem da sam svoj muzički izraz formatirao na dva načina ili, da se izrazim simbolično, moj muzički tok se razdvojio kao reka sa dva rukavca. Prvi je onaj koji nosi tvrđi, rock materijal sa sobom – Padot na Vizantija, Mizar, a drugi, eteričniji, predstavlja doprinos i izraz koji sam gajio u grupi Anastasija. Ovaj drugi izraz sam manje-više odradio dovoljno obimno sa pomenutim bendom, a kasnije sam ga poprilično izrabljivao i u pozorišnim projektima, što se može i čuti na albumu „Na svetov ubavina”. Taj prvi, rock izraz, ostao je samo načet i sve vreme sam osećao kao da sam ostao dužan nešto nekome. Taj osećaj nedorečenosti u dotičnom zvučno-estetskom izrazu je bio moj motivacijski poriv za „Teškiot glas na novite himni”. Inače, album sam radio ne više od godinu dana, ako ne računam vreme inspiracije i sakupljana ideja. A u njega je utkano nezadovoljstvo, pre svega sobom, svojom generacijom, generacijama pre i posle mene, nezadovoljstvo čovečanstvom kome i sam pripadam i čijem poboljšanju nikakvim dobrom nisam doprineo.

Da li je Circo Europia bio prelazna faza te „nedorečenosti”? Da li je eksperimentisanje sa kabaretskim formama bilo pokušaj da se nađe zlatna sredina između raskošne teatarske muzike i svedenosti koju nameće klasična rok postava?

Circo Europia je bio pozorišni projekat koji je poslužio kao primer. Bio je produciran i zamišljen kao pozorišni proizvod, a inspirisan je mojim interesom i bavljenjem Brecht/Weill-ovom pozorišnom estetikom. On je bio proizvod moje želje i potrebe za eksperimentiranjem i interesantna je činjenica da sam svojevremeno, dok sam pripremao materijal, okarakterisao taj projekt kao „dark cabaret”, ne znajući da istovremeno postoji još par ljudi koji razmišljaju na sličan način. Po pitanju Circo Europia knigu još nisam zatvorio, tako da je moguć barem još jedan „ispad” na tu temu.

Na Circo Europia si, između ostalih, sarađivao i sa mladim austrijskim kompozitorom srpskog porekla i osnivačem  izdavačke kuće God Records, Slobodanom Kajkutom. Ova saradnja je kasnije rezultirala  i tvojim angažmanom u okviru benda Aleksandra Veljanova. Takođe, na nekim Kajkutovim izdanjima primetan je jak uticaj vizantijske duhovne muzike. Kako je došlo do ove saradnje?

Slobodan Kajkut je jedna ezoterijska muzička ličnost. Upoznao sam ga u Dubrovniku na koncertu Mizara, da bi nakon nekoliko meseci, sticajem okolnosti, došao u Skoplje i uleteo na poziciju bubnjara posle samo nekoliko proba. Ostao je u bendu do mog napuštanja Mizara i svršetka turneje „Kobna Ubavina”. Nakon toga, učestvovao je u svakom projektu koji sam radio (Circo Europia, Porta Macedonia –Veljanov), da bi kasnije nastavio svojim putem, kompozitora i izdavača, tragača za nepoznatim zvučnim sferama. Uticaj vizantijske muzike je stvar njegovog izbora i mislim da nikad nismo pričali o tome  – verovatno je upio taj uticaj i pre nego što smo se lično upoznali. On ima veoma redak, specifičan pogled na muzičku umetnost, a poslednjih godina opet radimo zajedno, ovaj put kao instrumentalisti – od 2014. do danas sviramo na turnejama nemačke grupe Deine Lakaien.

Svako ko voli da je u toku sa eksperimentalnim tokovima evropske muzike, trebalo bi da prati njegovo izdavaštvo, ujedno i njegovo stvaralaštvo, jer je on pre svega muzičar i estetičar minimalnog, a na koncu i instrumentalista.

Kakva iskustva nosiš sa tih nemačkih turneja? Kako je započela priča sa Veljanovim? Negde sam čak pročitao da je vaše poznanstvo, između ostalog, bilo i rezultat njegove potrage za makedonskim korenima.

Za njega znam još od osamdesetih. On je dolazio u Bitolj odakle potiče njegova majka, ali ga nisam u to vreme upoznao. Upoznao ga je moj sad pokojni prijatelj, drug iz detinjstva i dugogodišnji saradnik u pozorištu, Tihomir Spirovski, i on je u to vreme bio veza između nas dvojice. Dobio sam snimke njegove punk grupe Run Run Vanguard, kao i snimke za debi album Deine Lakaien, a on je slušao ono što sam ja radio sa Padot na Vizantija i Mizar. Iako se lično nismo poznavali, ipak smo znali jedan za drugog preko naše muzike. Tokom devedesetih on je postigao veliki uspeh sa Deine Lakaien, a ja sam bio poprilično zauzet sa Anastasijom, da bi negde početkom ovog veka on došao ovde namerom da obnovi staro prijateljstvo i stekne nova. Kad smo se prvi put fizički sreli ja sam radio album „Kobna ubavina” sa Mizarom. Tačno tada je počela naša saradnja za album „Porta Macedonia”. Album smo radili dosta dugo, on je često dolazio kod mene da radimo demo snimke i sklapamo materijal, zatim da radimo probe sa bendom koji je bio iz Makedonije, jedino je Kajkut putovao iz Austrije. Uradili smo promociju i nemačku turneju, kao i letnje festivale u Nemačkoj i Holandiji. Zatim je nastala pauza od par godina, da bi 2014. godine opet počeo saradnju sa njim, ovaj put u sklopu njegove matične grupe Deine Lakaien. Od 2008. do danas svirao sam s njim na tri turneje, uglavnom u Nemačkoj i srednjevropskim zemljama. To su veoma dobra, dragocena iskustva, vezani festivalski nastupi i turneje koji su mi nedostajali u dosadašnjem muzičkom radu i koje gotovo da je nemoguće ostvariti na našim balkanskim prostorima.

Kad si već pomenuo osamdesete, ne mogu a da se ne dotaknem tog perioda, koji iz današnje perspektive deluje poput nekog mitskog vremena. Stekao sam utisak da je „Nova makedonska strelba” ipak nešto više od skupa labavo povezanih bendova. Takođe, čitava priča oko Aporee podseća više na delovanje neke umetničke grupe, koje nije bilo organičeno samo na muziku. Znam da je u čitavu priču bilo uključeno više ljudi, između ostalih i Neven Ćulibrk (kasnije otac Jovan), a tu su i dva fantastična „manifestna” fanzina „Apokrifne realnosti“. Da li je „Nova makedonska strelba“ bila ili mogla da bude nekakav pandan NSK? Kako iz ove perspektive vidiš taj period?

To je bio period „formatiranja” naših ličnosti. Svako od nas je pokušavo da se negde „uvuče”, da se negde uklopi, da zauzme svoje mesto pod kapom nebeskom  – u ovom slučaju muzike, umetnosti. Nova makedonska strelba je bila ideja vodilja ljudi koji su se okupljali oko grupe Mizar, a ja sam tamo u toku 80-ih bio privremeno, radio sam na pripremi prvog albuma. Aporea je bila grupacija u okviru koje sam duže delovao, ostavili smo za sobom samizdat kasetu, par brojeva fanzina, izložbi… U nedostatku informacija stvorile su se pretpostavke, asocijacije, nagađanja, jednačenja po sličnosti uglavnom na „prvu loptu”. I ta povezivanja sa NSK su izraz nemoći.

 

Aporeu je nedavno reizdala italijanska etiketa AnnapurnA na vinilu i kompakt disku. Kako je došlo do tog reizdanja? Da li postoje ponude za još neka reidzanja?

Sredinom 1980-ih pojavio se samizdat Aporee. Tridesetak godina kasnije, u magli prašine koja se polako dizala iza tog imena, na osnovu nedostatka informacija, a shodno tome i opskurnosti koja je bila izazvana kruženjem iste te muzike u mp3 formatu po blogovima i mp3 datotekama na internetu, pojavio se spontan interes o objavljivanju te muzike. AnnapurnA su bili najažurniji u tom pogledu pa su i prvi objavili Aporeu na vinilu i CD-u. Postoji još par inicijativa oko rezidavanja iste te muzike, no mislim da je kapacitet auditorijuma i sa ovim izdanjem popunjen, barem za ovu dekadu.

 
Makedonija ima prebogatu muzičku tradiciju i pretpostavljam da te taj uticaj prati od najranijih nogu. Ali koji je bio tvoj prvi, pravi, osvešćeni dodir sa tradicionalnom muzikom i kada si konačno shvatio da če tvoj dalji muzički razvoj biti u velikoj meri obeležen istraživanjem ovog nasleđa? Šta za tebe predstavlja tradicija?

Svakako da je tradicionalna muzika bila nešto što me je pratilo od najranijeg detinjstva i na sreću to je bila autentična, neiskvarena, prava narodna muzika, jer je u SR Makedoniji, u okviru SFRJ, šund bio zabranjen i nije bilo demokratije za tu vrstu zvuka. Sećam se da kao dete nisam razlikovao muzičke pravce – tek kad sam počeo da primam uticaje od starijih počeo sam da shvatam da se neka muzika zove rock, neka šlager, druga narodna muzika itd. Verovatno će zvučati čudno i nelogično, ali kad sam prvi put čuo Joy Division, album „Closer” ili tačnije pesme „The Eternal” i „Pass Over” dobio sam želju da dublje i temeljnije istražim svoj makedonski folklor, kao i istočno-pravoslavnu muziku. Meni je album „Closer” zvučao veoma mistično, znao sam da je to slučajno, pa sam zato dobio poriv da istražujem, da pokušam da naučim muzičku sintezu, spajanje i topljenje muzičkih „metala” u novu tvar, ali sa jasnom željom da krajnji proizvod ne sme da bude muzički „Frankenštajn” – da se šavovi ne smeju videti. Potrošio sam dosta vremena u „kopanju” po muzičkim arhivima makedonskog radija, išao sam u neformalnu i u to vreme eksperimentalnu muzičku skolu Peceta Atanasovskog, družio se sa preostalim živim instrumentalistima, pevačima, svakako tu je bila i nezaobilazna Vanja Lazarova, naša neformalna muzička „majka”. Da rezimiram, tradicija je za mene bila više nego škola, mogu reći bila je neka vrsta komunikacije sa vibracijama večnosti.

To sa Joy Division me uopšte ne čudi i ne verujem da je slučajnost, pošto mi je dosta ljudi iz tvoje generacije ispričalo sličnu priču. Pretpostavljam da ta „mistična” veza izvire iz jednog krajnje ogoljenog suočavanja sa najvećim tabuuom 20. veka – smrću. Ali, radije bih o životu ovaj put. Kako je izgledalo učiti od nosilaca žive tradicije poput Peceta Atanasovskog i Vanje Lazarove?

Iako sam masu informacija, odnosno muzičku „građu” dobijao slušajući snimke, arhivske ili programske i to uglavnom u depoima Makedonske radio televizije gde sam proveo oko osam godina radeći honorarno, nezamenjiva su mi bila iskustva koja sam dobijao putem neposredne komunikacije sa živim muzičarima: Vanjom Lazarovom, Pecetom Atanasovskim i izvanrednim sviračem kavala, Nikolom Cvetkovskim. Svakako ne bih hteo da izostavim ni festival narodnih izvornih narodnih pesama i instrumenata u selu Dolneni, koji se verujem i danas jednom godišnje održava oko Spasovdana. Spomenuti neveštastveni, spontani umetnici su muziku nosili u celom svom biću. Nisu je učili poput mene, slušajući snimke, nego su je upijali svakodnevno, kao deo života. Nisu pohađali umetničke škole, niti su svoju umetnost shvatali kao profesiju, nego kao poziv, priziv, smisao postojanja. Od njih sam naučio da muziku ne treba čitati sa papira, skidati sa celuidoidne trake, nego razumeti ono što se može pročitati između redova narodne melopoezije ili čuti odjek pauze unutar dva neravnomerna takta. I ono najbitnije, da umetnost nije nauka, nego nešto mnogo veće, iznad racionalne sistematizacije i logike, da se lepota rađa onamo gde se nenasilno krše uspostavljena pravila, da ushićenje može da izazove samo neočekivana promena u logičnom poretku. Ovo sam od njih naučio mada mi ništa slično nisu rekli. Samo su radili ono što su najbolje znali, svirali i pevali.

Prva velika sinteza u tvom dotašnjem muzičkom stvaralaštvu, bila je Anastasia, koju ste formirali ti i Zoran Spasovski, sa kojim si već sarađivao u Mizaru i Aporei. Kako se rodila ideja o Anastasiji? Da li si i Zlatka Origanskog poznavao od ranije?

Anastasia je trebalo da bude preimenovana Aporea, obično rebrendiranje ili pravim rečima transformacija stanja, od apokrifnosti u „anastasis” (vaskresenje), tj. rađanje nove Aporee u liku Anastasije. To je bila početna ideja koju je predložio N. Ćulibrk, danas mitropolit Jovan. Do toga nije došlo baš na taj način. Svako je produžio svojim putem, a Anastasija je krajem 1989. snimila prvi EP, „Na rekah Vavilonskih/Premin”. Ostali događaji su manje ili više poznati. Zlatka sam upoznao nakon toga, tačnije gostovao sam na drugom albumu Lola.V. Stein. Grupa je nakon toga prestala da radi, pa se ubrzo i on priključio Anastasiji.

Pretpostavljam da ste se ti i Mančevski kretali u sličnom krugu ljudi, s obzirom da je bio on član, odnosno tekstopisac benda Bastion i da je poziv za „Before the Rain” usledio kao logična stvar. “Before the Rain” svakako nije soundtrack u klasičnom smislu reči, mnogo je više od primenjene muzike i praktično je imao svoj „život” nezavisno od filma. Da li ste već uveliko radili na albumu kada vas je Mančevski pozvao?

Nije bilo baš tako. Njega nisam poznavao od ranije, samo sam ga par puta video iz daleka dok je bio u Makedoniji. Neki zajednički prijatelji su predložili da nas povežu povodom muzike za film. Sećam se da sam te 1993. ili 1994. bio u Istambulu i da sam mu odatle slao ploču „Na rekah vavilonskih” kao i ostale materijale za prezentaciju. Saundtrek za „Before The Rain” zvuči tako kako zvuči, nestandardno, zbog toga što smo mi tako hteli, mi smo se za to izborili. Nakon što smo završili muziku za film, napravili smo kratku pauzu i počeli da snimamo muziku za album. Iz početka. Sačuvali smo par traka sa prethodne sesije i uradili par dodatnih pesama na osnovu kratkih muzičkih pasaža iz filma. Tipičan primer za to je pesma „Nine Iron Doors”, koja se ne može čuti u filmu. Vokalni deo za „The Circle Is Not Round”, kao i 90% pesme „Coming Back Home 2” su isto tako urađeni naknadno. „Premin” ili „Pass Over” je prvi maksi singl Anastasije objavljen 1990, a pesme „Red And White” i „Death Of Alexander” smo uradili pre nego što smo dobili ugovor za film. Jedan od uslova da dobijemo taj ugovor je bio da uspešno isproduciramo dve pesme koje smo u dogovoru sa Mančevskim prethodno odabrali. Mogu još da dodam i to da su nam francuski producenti iz Poligrama sugerisali tačno ono što smo i uradili. Rekli su nam da bi bilo bolje da na album stavimo što više muzičkih komada koji liče na standardnu pop pesmu umesto na klasični filmski skor (score), što smo mi „aklamativno” prihvatili.

 

U to vreme ste bili poprilično koncertno aktivni i u inostranstvu. Kako su ljudi u Evropi reagovali na Anastasiju? Koliko su vam ugovor sa Polygramm-om i „Before the Rain“ pomogli, a koliko odmogli?

Anastasija je bila relativno poznato ime u drugoj polovini devedesetih. Naša publika su bili ljudi koji su znali za film „Before The Rain”, kao i ljubitelji takozvane etno muzike koja je u to vreme bila ako ne trend, onda barem polutrend. Svakako, popularnost filma nam je mnogo olakšala put ka festivalima i naša koncetna aktivnost je bila na zavidniom nivou. S druge strane hodanje utabanim i komercijalizovanim putem neminovno je vodilo u opasnost ponavljanja i ugađanja ukusu publike. Na sreću, to nismo prihvatili i početkom 2000-ih grupa je prestala da koncertira i snima albume, iako zvanično Anastasija nikad nije objavila prestanak rada.

Da li je „Bisocopia” bila pokušaj da se dalje ispita taj cinematični, filmski potencijal tradicionalne muzike koji je započeo sa Anastasijom? Da li planiraš neku sličnu saradnju sa Elenom u budućnosti?

Inicijativu za taj nacrt je donela Elena. Imala je dobar fond izabranih pesama i htela je da to bude na neki način osmišljeno. Počeli smo sa dve pesme, „Dafina” i „Orli”, kao deo soundtracka  za pozorišnu predstavu  „R” J. Plevneša, u režiji mog dogogodišnjeg pozorišnog saradnika, reditelja Dejana Projkovskog, početkom 2009. Nakon toga smo uradili ostatak materijala, prvo kao demo, a zatim i studijski. Moja ideja vodilja je bila da uradimo pesme ne koristeći ništa folklorno. Instrumenti, aranžmani, estetika muzike i sve ostalo je atipično za bilo koji folklor i još manje za ono sto ne želim da imenujem, a odaziva se krnjim imenom „etno”. Zasad nemam plan o ponovnoj saradnji, barem ne za sledeće dve godine.

Kakvi su ti planovi za naredne dve godine? U par intervjua si pominjao da trenutno radiš i na trećem solo albumu sa psalmima, a nešto od toga smo imali prilike i da čujemo preko Youtube-a.

Ono što je izvesno za 2018. i 2019. je da trebam da radim muziku za pozorišne predstave. Do marta 2019. treba da radim u Podgorici, Novom Sadu, Splitu i u Sofiji. Letnji festivali su ispred nas tako da sa svojim bendom nastupam na tri: D’Festival (Dojran, Makedonija), Exit ( Novi Sad, Srbija) i Drimon (Struga, Makedonija); svakako na repertoaru je moj zadnji, aktuelni album „Teškiot glas na novite himni”. Početkom 2019. produžiću da nastupam uživo sa nemačkim bendom Deine Lakaien, a moj novi album je u pripremi, tačnije još uvek radim na sastavljanu i kompletiranju materijala. Datum njegovog objavljivanja je još nepoznat i zavisi od toga da li ću u međuvremenu početi da radim neki „prioritetniji” projekt.

Hvala puno na intervjuu. Jedva čekam da čujem kakav će glas imati stare himne.

I stare himne imaju isti glas kao i nove: TEŽAK. One su propratni deo, tačnije, takozvani bis-deo koncertnog materijala „Teškiot glas na novite himni”, sačinjen od pesama koje sam komponovao ili u čijem komponovanju sam učestvovao dok sam radio sa bendovima Padot na Vizantija, Mizar i Anastasija. Konačno, one su sastavni deo moje muzičke biografije.

 

 Извор:

https://www.beforeafter.rs/intervju/goran-trajkoski/

 

 

 



Видео содржини

Поуки од Светите Отци

krusevoexport