ЗАШТО ЧОВЕК ДУХОВНО ПАДА?
Човек не пада зато што је слаб, већ зато што је жив.
Јер само живо биће може да се спотакне, а само онај који иде путем може да падне на том путу.
Пад није знак одбачености, него знак да је човек кренуо ка висини.
Да није покушао да устане, никада не би ни пао.
И ја сам падао. Не једном, него много пута.
Падао сам онда када сам мислио да сам јак, кад сам био сигуран у своју праведност, кад сам веровао да већ знам пут.
Тада ме је Господ остављао да осетим тежину сопствених корака, да бих схватио да се без Њега не хода, него лута.
Пад ме је научио да гледам у земљу не да бих се стидео, већ да бих знао одакле устајем.
Господ не руши човека Он га разоткрива.
Допушта пад да би нам показао где смо се уздали у себе, а не у Њега.
Као што лекар понекад мора да отвори рану да би је исцелио, тако и Бог допушта бол душе да би је очистио од гордости.
У паду човек најјасније види истину о себи, а у устајању истину о Богу.
Вера је као океан.
Ко уђе у њега без мере, мислећи да може све и одмах, лако постаје плен дубина које не познаје.
Није грех пливати, грех је мислити да ти не треба обала.
Зато нас Црква учи царском путу ни крајности, ни самовоље, него тихи ход између гордости и очаја.
Боље је корачати полако, него се удавити у сопственој ревности.
Човек се спасава добром које чини онда када нико не гледа.
Не великим речима, него малим делима љубави.
Смирење је кључ који отвара врата благодати, јер Бог не силази у срце које је пуно себе.
Покајање није само плач над грехом, већ одлука да се на њега не враћамо. „Сутра“ је често име за лењост душе, а данас је време спасења.
Без љубави све губи смисао.
Молитва без љубави постаје празна форма, пост без љубави сува навика, вера без љубави хладна идеја.
Човек без љубави не може видети Царство Небеско, јер Царство није место, него стање срца. Где је љубав ту је Бог. Где је Бог ту је живот.
И зато, кад паднеш, не очајавај.
Пад није крај пута, него почетак смирења.
Устани, окрени лице ка небу и настави да ходиш.
Бог не тражи савршене, него искрене. Не јаке, него оне који Му се враћају.
„Ја сам Пут, Истина и Живот.“
(Јеванђеље по Јовану 14, 6)
Горан Пузовић
=======
КАД СЕ СВЕ СЛОЖИ
Бог те увек доведе на право место.
Само подигни главу, човече.
Погледај у људе. Погледај како ко говори, како ко дише, како ко носи свој терет и своје године.
У сваком лицу је једна прича, у сваком кораку једна борба.
Ништа није случајно: ни сусрет, ни реч, ни поглед који те заустави.
Све има своје време и свој разлог.
И кад човек почне да посматра, а не само да пролази, тада схвати све се слаже.
Човек често мисли да је сам, а у ствари је само заборавио да погледа око себе.
Бог не долази увек као чудо, већ као човек. Кроз оне који нас опомену, кроз оне који нас ране, кроз оне који нас подигну кад паднемо.
Јер и бол је учитељ, ако га не проклињеш, него разумеш.
А разумевање је већ корак ка исцељењу.
Није живот тежак колико човек може бити упоран.
Упорност није тврдоглавост, него вера која траје кад све друго стане.
То је кад не продаш душу да би себи олакшао пут.
Кад не погазиш другога да би се уздигао.
Кад те неправда стисне, а ти сачуваш образ.
У томе се мери човек, не у ономе што има, већ у ономе што неће да изгуби.
Гледај људе пажљиво. Не говоре сви истим језиком, али сви носе исти страх и исту наду. Једни се бране галамом, други осмехом, трећи ћутањем, али сви траже исто да буду виђени и да не буду понижени.
Кад то схватиш, престајеш да судиш, а почињеш да разумеш.
А где има разумевања, ту има и Бога.
Сви носимо свој крст, али га не носимо истим кораком.
Неко иде право, неко посрће, неко стане да предахне. И није грех стати, грех је одустати. Јер пут није дат да нас сломи, него да нас обликује.
Као камен у води не нестаје, већ постаје глаткији, јачи, трајнији.
И кад ти се учини да је све против тебе, сети се: ако се све слаже, онда те неко води.
А ако те Бог води, онда ниједан корак није узалудан, ниједна суза проливена узалуд, ниједна борба изгубљена.
Све се записује, све се мери, и све једном добије свој смисао.
Зато подигни главу. Погледај људе. Погледај себе.
И настави.
Не зато што је лако, него зато што је исправно.
Није живот тежак тежак је поглед без вере.
Кад подигнеш главу, и најтежи пут постаје проходан.
Горан Пузовић