Још увек има људи Божијих!
Историја овог светитеља, наизглед тако далеког од нас, заправо је веома важна данас, када се неприметни унутрашњи подвиг појединца чини толико безначајним, да се лако занемарује зарад проблема „глобалне геополитике” и свих врста идеолошких обрачуна.
А подвиг светог Павла Тебејског био је само у једном: у борби против греха у сопственој души. А ипак је то постало одлучујуће не само за њега, него за све хришћанско монаштво, за целу Цркву.
Молитва праведника може много
Подаци о његовом животу су изузетно оскудни. По животу рођен је у Теби у Египту. Оставши сироче, много је пропатио од свог себичног рођака због родитељског наследства. И за време гоњења хришћана од цара Декија, сазнавши за подмукли план рођака да га преда у руке прогонитељима, он напусти град и повуче се у пустињу.
Настанивши се у пећини у подножју горе, Павле, проживе у њој 91 годину, једући урме и хлеб и неуморно се молећи Богу.
Непосредно пре смрти, свети Антоније Велики посети пустињака и остаде са њим до његове смрти. А када је Павле умро, клечећи на молитви, монах Антоније га је сахранио, и узео пустињачку одежду са собом и сачувао је као највећу светињу. Традиционално, датумом смрти светитеља сматра се 341. година. Имао је 113 година.
И иако сам Павле из Тебе није основао ни један манастир, његов живот је послужио као узор многим пустињацима његовог времена.
„За њихово добро поштедећу цело ово место…”
„Времена су веома тешка. Нагомилало се много пепела, смећа, равнодушности – а да би све ово одлетело, треба снажно да дува“, рекао је старац Пајсије Свјатогорац о нашем времену. Често покушавамо да разумемо спољашње догађаје, покушавамо да нађемо одговор у исправној идеологији, политичкој линији, али све то на крају не доноси мир. Не налазимо правду којој изгледа тежимо.
Али какве то везе има са искуством испосника-подвижника, тако егзотичним за нас? О чему он уопште прича? Можда се ради о томе да Господ може ући у наш живот, у живот друштва, само кроз врата наше душе ако Му кажемо: „Господе, уђи у моје срце, у мој живот и води га, јер сам се и ја уздао у Тебе, много”? Са таквом жељом – унутрашњим расуђивањем – монах Павле је једном побегао у пустињу. И Господ походи многе кроз њега. Његов тихи живот, који је постао светлост за свет, позива нас на овај пут.
На такав одговор на изазове сујетне стварности позвао је и старац Пајсије Свјатогорац: „Судбина света зависи од неколико људи, али Бог и даље држи кочницу. Треба се пуно и са болом молити да се Бог умеша у оно што се дешава. … Маслина се можда осушила, али ће дати нове изданке … Још увек има људи Божијих, људи молитве … Ови људи молитве остављају нам наду.“
prijateljboziji
30.01.2024