СВЕТИ СИЛУАН АТОНСКИ
* Већ годинама тугујем кад на нешто помислим. Ми монаси који смо се одрекли света, напустили рођаке и домовину, оставили све што чини обичан људски живот, дали завете пред Богом, светим ангелима и људима да ћемо живети по Христовом закону, одрекли своје воље, и који живимо једним тегобним животом, ипак – не успевамо у добру. Колико ће се нас спасти? Ја ћу први пропасти. Видим да су и други робови страсти. А кад сретнем мирјане, видим да живе у великом незнању, немару и не кају се. Тако сам постепено, и не примећујући, навикавао себе на молитву за сав свет. Много сам туговао кад сам помишљао на то шта се тек у свету дешава кад се ни ми монаси, који смо се одрекли света, не спасавамо. Моја је туга бивала све већа, тако да сам већ почео да плачем сузама очајника.
Међутим, прошле године, када сам једном сав очајан и изнемогао од плача, ноћу лежао на поду, десило се да ми се јавио Господ и упитао ме: „Зашто тако плачеш?“ Ја сам ћутао. „Зар ти не знаш да ћу ја судити свету?“ И даље сам ћутао… Господ ми затим рече: „Помиловаћу сваког човека који је бар једанпут у животу призвао Бога“ На то мени сине мисао: „Па, зашто се ми онда толико мучимо сваки дан?“ На овај покрет моје душе Господ одговори: „Они који страдају због Мојих заповести, биће Моји пријатељи у Царству небеском, док ће остали бити само помиловани“. Затим Господ ишчезе“