ОТКРИВЕНЕ ДРУГЕ НЕТРУЛЕЖНЕ МОШТИ УЧЕСНИКА САБОРА ПРОТИВ ЕКУМЕНИЗМА РПЦЗ 1983.ГОД.
Свето-Тројицком манастиру у Џорданвилу, у Њујорку, поново су сахрањени нетљени земни остаци преосвећеног Епископа Константина Есенског, викарног епископа Источноамеричке епархије Руске православне заграничне цркве, који су по упокојењу 31. маја 1996. године били најпре сахрањени у манастиру „Христос на брду“ код града Бланко у савезној америчкој држави Тексас.
Ово су друге нетљене мошти учесника Сабора против екуменизма, али су истовремено и треће нетљене мошти архијереја Руске заграничне цркве. Прво су обретене мошти прослављеног чудотворца последњих времена - Јована Шангајског, затим митрополита Филарета Вознесенског а сада и владике Константина Есенског. Поштовање блаженог из ове помесне цркве је задобио и јеромонах Серафим Роуз - духовно чадо св. Јована Шангајског а високо поштовање задобили су и митр. Антоније Храповицки и архиеп. Аверкије Џорданвилски.
Ексхумација и пренос тела епископа Константина као и организација сахране истих обављена је под покровитељством старешине манастира архимандрита Луке (Мурјанка) и братства.
„После отварања ковчега сабрани су могли да виде нетрулежно тело светитеља, што је посебно задивљујуће јер је место упокојења Константина неколико година било под водом, због чега су ковчег и одежде потпуно уништени.“ (Епархија источно-америчка РЗПЦ) Ово је, после митрополита Филарета (Вознесенског), други случај проналажења нетљених моштију учесника Сабора против екуменизма из 1983. године.
Епископ Константин је рођен 1907. године као Емануил Есенски у Санкт Петерсбургу. Већ прве године револуције, породица Есенски одлази у Ригу у Литванију. Емануил је као једанаестогодишњак остао без родитеља –отац је као царски чиновник страдао од бољшевика, а мајка је недуго потом доживела срчани удар. По окончању школовања, Емануил је радио у апотеци, а истовремено је учио иконописање код старообредског мајстора иконописања Пимена Софронова. Године 1928. уз благослов новомученика архиепископа Јована Рижског, Емануил уписује богословске студије, а након две године одлази у Париз где даље стиче докторску титулу на Институту Св. Сергија Радоњешког. Године 1933. бива рукоположен у чин свештеника, а 1938. године прелази из Паришке митрополије под јурисдикцију Руске заграничне православне цркве. Године 1949. Коначно одлази у емиграцију у Сједињене Америчке Државе и постаје старешина Покровског храма у Глен-Кову у држави Њујорк, а кратко је службовао и у Вашингтону и у Трентону, у савезној држави Њу Џерзи. Упамћен је по томе што је волео лепоту дома Божјег и у том правцу није штедео своје дарове иконописања. Такође, био је посвећен богослужењима. Његове службе су биле свечане и нарочито молитвене. Године 1967. отац Емануил прима монашки постриг од стране Архиепископа Аверкија у манастиру Св. Тројице и добија име Константин, а два месеца касније, на празник Курске иконе Пресвете Богородице „Знамење“ постаје Епископ бризбејнски. Године 1978. Епископ Константин постаје Епископ бостонски и викар Источно-америчке епархије, а након три године стиче паству и у Великој Британији. Године 1983. Епископ Констатин учествује на Сабору Руске заграничне цркве на којем је анатемисана јерес екуменизма.
Епископ Константин се одликовао строгим аскетским начину живота – храну и одмор током ноћи је свео на најмању меру, а монаси памте да је светло у његовој келији горело и после поноћи када је он читао молитвено правила након чега би негде око 2 сата после поноћи пролазио поред келија и благосиљао монахе који су тада спавали. Аскетски живот Епископа Константина је био награђен и даром покајања. Наиме, последњих година, Епископ је пред причешће Светим Тајнама често искрено плакао.
Услед погоршања здравственог стања, године 1985. Епископ Константин се повлачи са места активне епископске службе и остатак живота проводи у манастир „Христос на брду“ у Тексасу.
Као и давне 1996. године када је био Епископ менхетенски, тако је и ове године опело, овог пута над нетрулежним моштима Епископа Константина Есенског, служио Митрополит Иларион који се најпре обратио присутнима беседом о животном путу Епископа Константина, а потом се и захвалио архимандриту Луки за труд на отварању гробнице и пренос остатака светитеља у Свето-Тројицку обитељ.
Након опела, нетрулежне мошти Епископа Константина су касније сахрањене у братској гробници поред олтара Свето-Тројицког саборног храма, где почивају многи други архијереји Руске заграничне цркве као и братија манастира. Поводом овог питања постоје контроверзе, тј. поставља се питање оправданости поновног сахрањивања, уколико су то нетрулежне мошти, као и код митрополита Филарета Вознесенског.
Извор:
Слово против сектите