Ne stoga što sam prema njima posedovao neku predrasudu, naprotiv cenim da se u njima, u korelaciji između tih emisija i njihovih gledalaca odvija jedan voajersko-ekshibicionistički transfer koji je bliži Hičkokovim idealima od bilo kog drugog tv-profila iliti tv–formata. Ali, pošto nikada nisam imao radno vreme i uglavnom ne idem u molove, onda nemam ni termine za rijaliti programe. Ta me je atipičnost dovela u poziciju da sagledam ovaj fenomen sa njegove negativne, totalitarne, trans-žanrovske strane.
Kada se svojevremeno u bioskopima pojavio film "Truman šou", satirična pseudo-futuristička komedija naša publika još nije imala iskustvo rijaliti programa koji će nam nakon holandske franšize "Velikog brata" potpuno preinačiti dimenzije stvarnosti tako da će nam kompulzivni lik Trumana kroz kreaciju Džima Kerija prerasti u anticipaciju prvog komšije.
Film, "Truman šou", nastao 1998. zapravo je inspirisan jednom epizodom iz fabulozne "Zone sumraka" koja je rađena desetak godina ranije pa je tako scenario Endrju Nikola, inače pisan za De Palmu, nosio utopijsku tomasmorovsku futurističku polituru, ali je, zapravo, predstavljao hipertrofiranu projekciju orvelovske bigbraderske torture medija nad stvarnošću, tačnije, televizije i njenih produžetaka i njihovog distopijskog potencijala. U toj satiri, u kojoj se preklapaju sumorne Orvelove futurističke stileme sa konceptualnim premisama Poperovog "otvorenog društva“ projektovan je primer dezintegrisane ličnosti kakvu danas prepoznajemo na svakom koraku. Kako u formatu tv–ekrana, tako i tu pored sebe ili u vlastitom odrazu u ogledalu. Radi se o tome da nam televizija, prevashodno kroz rijaliti programe, a zatim i sve druge programe koji su samo interludiji između rijaliti šou emisija i rijaliti vesti uz intenzivnu, uz agresivnu podršku tabloida i ostalih štampanih medija nameće jedan poredak stvari u kojem se ukida pravo na slobodu izbora i konsekventno zaštitu elementarne intimnosti. U pitanju je morbidna i sarkastična dijalektika u kojoj se elementarni voajerizam koji je veoma dugo podhranjivan kod gledalaca sada eksploatiše kao što dileri eksplatišu svoje nesrećne mušterije, tako da svi upadamo u medijsku klopku iz koje nema povratka. Onog trenutka kada je projektovan kriterijum transparentnosti pripremljeni su uslovi za ukidanje zaštite bilo kakve privatnosti. Tome nas uče, na to nas navikavaju svi ti programi, sve te novine...
Pošto postanemo rezistentni na sve oblike javnog razgolićavanja onda nas neće da iznenade kada nam kroz bilo kakva vrata upadnu u stanove ili ne kroz vrata nego kako je to u nekadašnjim sf–komadima senzacionalno predstavljano, direktno kroz tele-vizor.
Uostalom, veliko je pitanje da li, između američkih izbora, između upadanja u mejlove Klintonke ili što je još transparentnije između javnog tv–preslušavanja najviših funkcionera američkih tajnih službi i naših lokalnih rijaliti franšiza ili kvazi-originalnih tv–orgijanja, ima ozbiljne razlike. Ako kreatori najsofistikovanijih tajnih operacija imaju da se nacrtaju pred tv – kamere i svima nama diljem planete iznose, nekad tako zvane, najkonspirativnije detalje iz svojih "top–sikret" akcija čemu može da se nada siroti čipovani gledalac hipnotisan ispred malog ili velikog ekrana ili opsednut potencijalima svog ili nečijeg telefona. Radi se o tome, a anti-globalisti to ne žele da prihvate, da je umrežavanje privedeno kraju i da je svaki detalj naše tzv. stvarnosti samo jedan segment, samo jedna sekvencija sveukupnog rijaliti šou–programa u kojem sada Putin i Tramp, umalo omaškom da napišem Truman, igraju glavne uloge, u ovoj i nekoliko narednih sezona. Ali, dokle smo još od krvi i mesa bilo bi korisno da lokalni glumci ne prenagljuju sa preglumljivanjem i da nam se pruži prilika da još koju godinu trošimo atavističke voajerske potencijale ispred fatalnog tv–ekrana pre nego nas strpaju u CNN-rijaliti, kao krajem prošlog milenijuma.
Možda bi nam u ovom mogli da ponude neki bolji format. Neki staromodniji žanr.
Izvor: Nebojša Pajkić